Учитељском позиву вјерни и у пензији

Прњавор - Радни вијек брачни пар Савка и Радомир Микић из Прњавора провели су у просвјети, а деценијама по изласку из ђачких клупа своје учитеље обиђу њихови бивши ученици, што је највећа награда пензионисаним учитељима.

Овај пар који добро и зло дијели већ пола вијека поново би за животни позив изабрао исто занимање па им зато не пада тешко да одрже понеки час из математике ученицима којима алгебра слабије иде.

Радни вијек у просвјети Савка Микић  је почела у прњаворском селу Гаљиповци, а потом је са мужем Радомиром, такође учитељем, прешла у школу у удаљено село Отпочиваљку.

- Тешка су то била времена. Нисмо имали гдје купити јаје, млијеко, месо… Мој Радомир  је, када је ишао по плату, морао ангажовати човјека са запрегом да га  вози  у  град  - присјећа се Савка.

У то вријеме, педесетих година прошлог вијека, општина је обезбјеђивала храну за дјецу у школи.

- Имали смо куварицу која је све то припремала, па су дјеца имала доручак у школи. Свако јутро, код ограде школског дворишта, окупљала су се и друга дјеца из села, која још нису пошла у школу, држећи лончиће у рукама. Ја бих онда рекла куварици да расподјели храну тако да добију и ти малишани - прича Савка.

Пажњу која им је пружена дјеца су, на свој начин, знала да    узврате.

- У прољеће, када сазру прве дивље јагоде, долазили би до школе, боси по роси, мокрих панталоница или сукњица, са лончићима пуним јагода, да их поклоне учитељици. То је за мене било јако емотивно. Још сањам та времена - наставља своју животну причу учитељица Савка.

За рад у настави и помагање ученицима да лакше савладају градиво учитељски пар сналазио се како је знао и умио. 

- Математику смо, у рану јесен или у прољеће, када је било лијепо вријеме, знали учити у природи. Такмичили смо се ко ће више сакупити жирова, па смо сабирали, одузимали, и тако лакше савладавали ново градиво - прича Савка.

Микићи су, осим у просвјети, били ангажовани и у свим другим активностима важним за село, са чијим су мјештанима дијелили исту судбину. Знали су и засукати рукаве и личним примјером показати да се радом може пуно постићи. Јануара 1961. године, необично топло вријеме за то доба године, искористили су да обраде комад земљишта код школе. Већ у априлу имали су у својој баштици рано поврће. Тог Васкрса вјерници који су ишли на службу у цркву нису се могли начудити откуд кромпир усред прољећа.

Са првим практичним искуствима супружници Микић кренули су на даље усавршавање у Београду.

- Како смо пет-шест година били старији од осталих студената и  истовремено имали радно искуство, професори су нас уважавали - каже Радомир.

По завршетку студија одбили су стан и запослење у Београду и поново се вратили у родни крај. А у Прњавору, гдје су премјештени да раде у гимназији, дочекале су их велике  обавезе, нове генерације ученика и оронуле и тијесне просторије у којима су одржавали часове. И тако све до растанка од школских учионица.

Хуманост

Иако немају своје потомке, Савка и Радомир су до сада помогли да се ишколује петнаесторо дјеце. Како кажу, иако су сада успјешни људи, које је живот одвео на разне стране свијета, нису заборавили своје доброчинитеље и радо им, када су у Прњавору, долазе у госте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.