У требињском селу Струјићи Марина једино дијете

ТРЕБИЊЕ - Осмогодишња Марина Марић свеколика је младост требињског села Струјићи.

Струјићи су на уласку у Попово поље из Љубиња гдје стари и руни се стара школска зграда као нијеми свједок давних и живахнијих времена.

Ни оловка данас ту не треба - ником осим Марини! A и њој ријетко, јер љетњи је распуст, па тек да се подсјети на слова што их је научила у Љубињу гдје се школује. Љубиње јој је два пута ближе од Требиња. Двије школске године путовала је свакодневно по 15 километара до ње. Сад, у јулу, једино дијете у Струјићима гледа како оним истим путем "М-6" само у супротном смјеру, кроз њено село према мору, језде многе, боље стојеће породице у модерним аутомобилима, великом брзином...

И њу од Јадрана дијели тек неколико крашких брда, али признаје, тамо никад није била...

- Тамо је скупо, ми за то пара немамо... Тата Мирко ради у предузећу "Попово поље" у Дубљанима, мама Бориславка је домаћица. Зато љетујем ту гдје и зимујем, код куће - и није ми досадно. Имам мачку Нону, пса Игу, лутку Барбику и лутка Ћелавка! Па још кад у село, код своје баке, дођу на љетовање моје другарице Јелена, Милица и Јована Илић буде баш занимљиво. По цио дан се играмо! Одвезу нас некад и до канала Требишњице код села Орашја, па се купамо. Научила сам да пливам... - прича Марина.

Кад јој другарице оду, Марина пјешачи километар и по до села Дола, да се игра са тринаестогодишњом Драганом Хамовић, с којом скупа путује до школе у Љубињу. Или сврати код неке од бака у Струјићима и успут им понешто помогне.

- Све су ми драге: Смиљка Илић, Сава и Радојка Боро, Јелена Вулић и Коса Кулаш... Као да су баш моје баке - каже дјевојчица.

A тек она њима. Срећне су, веле, што у селу има макар и једно дијете јер многа села око Поповог поља немају ниједно.

A, село без дјетета је, додаће, као кућа без свјетла!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.