У посјети породицама погинулих бораца Маџун и Нишевић

Перо и Љубица Маџун, данас обоје обољели, изгубили сина Жељка 1992. године, у околини Травника... Бранко и Доста Нишевић без сина Момира остали пред сам крај рата

ПРИЈЕДОР - Да једно зло никада не иде само, показало се и у случају породице Пере Маџуна из Травника, који са супругом Љубицом живи у селу Гаревци, код Приједора. Ово је још једна тужна прича о избјегличкој породици, која је већ на почетку рата изгубила сина јединца. И то није крај њиховим мукама. Лани је, у марту, Перо добио мождани удар и од тада је непокретан. Ових дана Перина супруга је оперисана, тако да о њему нема ко да брине. Све ово био је повод да Одбор породица погинулих бораца при Борачкој организацији у Приједору, на челу са координатором Борачких организација регије Приједор Зораном Предојевићем, посјети породицу Маџун и покуша пронаћи бар дјелић рјешења за њихове велике проблеме. - Најгоре ми је што сам се и ја разбољела, па о Пери нема ко да води рачуна. Помажу најближи рођаци, који ми излазе у сусрет, али и остале комшије - кроз сузе прича Љубица и подсјећа на март 2006. године када је њен муж, као релативно млад човјек, на радном мјесту добио мождани удар. Једно вријеме је радио као ноћни чувар у приједорској Гимназији, а онда му се, игром судбине, одузела комплетна лијева страна тијела. - Посветила сам се њему, не водећи рачуна о себи, све док ми љекари нису саопштили да имам тумор и да ми морају одсјећи дојку - прича Љубица, скривајући сузе од кћерке, која им је све што им је остало у животу. Она има своју породицу и живи у Градишци, а повремено долази у Приједор да обиђе и помогне родитељима. - Изгубили смо јединог сина Жељка, 1992. године, у околини Травника. Примамо пензију у висини од 180 марака и са тиме плаћамо све лијекове и остале потрепштине за супруга - вели Љубица и додаје да би, за сада, било најбоље пронаћи адекватну бању или болницу за њега. Данас Маџуни живе у, тешком муком саграђеној, али недовршеној, породичној кући. - Не вјерујем у неки бољитак. Непокретан сам, имам висок шећер, притисак, а ових дана сам добио и упалу плућа - јада се и сам Перо, који вели да моли Бога да му бар оздрави супруга Љубица. Све би онда, каже, било лакше. A и њено здравље је, под знаком питања. Наредних дана очекује још неке љекарске налазе, који ће одредити да ли ће морати на зрачење или не. У сваком случају, агонија ове породице се наставља. У Борачкој организацији у Приједору су обећали да ће покушати наћи рјешење да се помогне болесном Пери, иначе борцу прве категорије, односно свим породицама погинулих бораца, које, стицајем околности, остају саме и уз то болесне и немоћне. Слична посјета уприличена је и породици Нишевић, која живи у Трнопољу код Приједора. Бранко Нишевић и супруга му Доста изгубили су, пред сам крај рат, сина Момира. Данас ово двоје старих људи живи од сјећања на дане када су били срећни и када је, како рекоше, живот имао смисла. - Нема мога Момира, али живот иде даље. Тешко ми је и сваким даном ми је све теже - кука мајка Доста и бришући сузе додаје да је кажњена и тиме што јој се недавно тешко разболио муж Бранко, који је одувијек био њен велики ослонац и подршка. Имају још једног сина, који их редовно обилази, али срце им је, веле, отргнуо Момир, који је имао 26 година када је погинуо, само неколико дана прије него ли се "десио" Дејтон. Момир Нишевић је, као борац Пете козарске бригаде, био командир чете, и за ратне заслуге, прије погибије, одликован је златном медаљом за храброст. Болне успомене у очима мајке Досте и оца Бранка буде се свакодневно, јер 12 година од погибије, у његовој соби све је у савршеном реду, само њега нема. - Никада не пођем на спавање, а да не уђем у његову собу и не пољубим слику свога Моме - јецајући говори ова старица. Комшије Нишевића кажу да је ово једна права домаћинска кућа, породица за примјер. Бранко је, причају, одувијек био добар домаћин, мајстор, човјек кога су красили највиши квалитети. Д. БУЛИЋ КРAЈЊЕ ВРИЈЕМЕ - И Нишевићи су још једна од породица којој би требала помоћ. Изгубили су сина, обоје су болесни и крајње је вријеме да се држава позабави оваквим случајевима - рекла је Свјетлана Средић, која је, као члан Одбора за борачко-инвалидску заштиту у републичком парламенту, обећала да ће покушати да пронађе начин да се максимално изађе у сусрет оваквим породицама. И као замјеник предсједника Одбора породица погинулих бораца Борачке организације Републике Српске, Средићева ће, потакнута оваквим примјерима, ову проблематику настојати да помјери са мртве тачке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.