Требињка Сања Жарковић, побједница "Слагалице", за "Глас" о животу и љубави према квизовима

"Слагалицу" сам почела да пратим негдје око 2004, 2005. године, заједно са укућанима. Тад сам примијетила да, иако млађа од такмичара, знам одговоре на већину питања и вољела сам то као дијете да покажем пред породицом, а жеља да је освојим била је велика. И, ето, успјела сам.

Тим ријечима је за "Глас Српске" причу о себи започела Сања Жарковић из Требиња, однедавно позната као побједница култног криза "Слагалица" који траје дуже од три деценије. Жарковићева каже да је одувијек била интелектуално радознала и да нису постојале области живота које је нису интересовале. 

- Ако би се десило да нешто не знам, трудила сам се да сазнам више о томе. Читала сам много: књиге, новине (увијек од спортске стране) и укрштенице које сам, као што често поменем, рјешавала са ујаком Бошком, биле су мој увод у свијет квизова. Такође, сјећам се, имала сам можда четири-пет година, а старија дјеца из улице су организовала такмичење међу млађом дјецом, ко зна више слова. Мене је мама преварила да има много мање слова него што је стварно, да ме не би префорсирала. И ја сам дотрчала кући као без душе и плачући јој рекла: "Слагала си ме, има још слова! Хоћу да научим" - присјетила се Сања.

ГЛАС: Побјеђивали сте у још неким квизовима - "Потера", "Стигни ме ако знаш"... Чини ми се да сам прочитала да је побједа у "Слагалици" најдража? Због чега? Шта је тако посебно у том квизу?

ЖАРКОВИЋ: Има ту много жеље и изазова да се освоји оно једино што недостаје - мени је недостајала "Слагалица". Такође, често ћете чути да "Слагалицу" зову мајком свих квизова или квизашким грен слемом. То је истина, не само зато што се ради о најдуговјечнијем квизу, који са разлогом опстаје дуже од 30 година, упркос веома једноставном формату. Ријеч је о квизу који је веома динамичан, не испитује само чисто знање, већ и логику, брзину закључивања, сналажење... Задатке заједно са родитељима могу да рјешавају и дјеца. Мене дирне када ми на улици приђу родитељи са дјецом и кажу да сам њихову дјецу инспирисала да уче и сазнају нове ствари. 

ГЛАС: Како се уопште припремате за учешће у квизовима?

ЖАРКОВИЋ: Ради се о знању које се акумулира годинама, органски је дио вашег живота. Пред квиз можете да поновите ствари попут валута, главних градова, али темељно да се припремите у смислу тог знања, веома тешко. Ја сам се спремала психолошки прије свега, јер је то знало да ми прави проблем, хтјела сам да имам највећи фокус када је најбитније. Такође сам покушавала да нађем за мене оптималан начин јављања у "Ко зна зна".

ГЛАС: У "Слагалици" сте, у емисији у којој сте на крају однијели побједу, заостајали поприлично за противником. Како сте резултат окренули у своју корист? Како Вам је било у тим моментима? Има ли тада простора за нервозу или једноставно успијевате да се, како се каже, саберете? 

ЖАРКОВИЋ: Ви у тим моментима немате времена да мислите о исходу, о било чему осим о игри која се одвија. Са искуством сам развила и способност да потиснем мисли које ми шкоде. Ја сам имала велику жељу да освојим" Слагалицу" и није ми било свеједно када сам видјела да заостајем 50 поена. Пред другу партију сам рекла себи - добро, идемо полако, сад размишљај само о томе да освојиш довољно поена за суперфинале, а све остало је бонус.

Као што сам рекла у одјави на додјели награда, први пут сам осјетила да бих могла да преокренем када сам у игри "Корак по корак" дала тачан одговор "Мирослав". То је име мог омиљеног професора са Правног факултета, Мирослава Милошевића, нажалост преминулог. Био ми је ментор и велика подршка у свему, вјеровао је у мене и један је од главних разлога зашто ја данас вјерујем у себе и када изгледа безнадно.

ГЛАС: Извукла Вас је игра "Асоцијације". Да ли Вам је и била иначе најомиљенија у "Слагалици" или неки други сегмент?

ЖАРКОВИЋ: "Асоцијације" су ми донијеле коначну побједу, као посљедња игра, али заправо сам предност стигла и престигла комбинацијом игара "Корак по корак", "Спојница", "Ко зна зна" и "Асоцијација". Интересантно је да сам ја "Асоцијације" прије такмичења сматрала својом најслабијом тачком ("Ко зна зна" најјачом), а на крају се показало да сам међу 16 такмичара који су изборили суперфинале имала други најбољи резултат у статистици поена на "Асоцијацијама".

ГЛАС: Како сте се осјећали кад сте схватили да је Ваш коначан одговор заправо тачан и побједнички? 

ЖАРКОВИЋ: Осјетила сам велико олакшање, али и помало невјерицу. До краја посљедње асоцијације давала сам, реда ради, одговоре које нисам ни чула да изговарам, толико је радио адреналин.

ГЛАС: Ко Вам је први честитао?

ЖАРКОВИЋ: Први су ми честитали родитељи, сестра, тетке и рођаци, као и неколицина драгих пријатеља са квиза.

ГЛАС: Шта још држи у "животу" квизове на малим екранима?

ЖАРКОВИЋ: Ми смо народ који воли такмичења сваке врсте. Већ смо постали презасићени спортским такмичењима, а квизови су вид интелектуалног надметања. Људи имају тај термин "Слагалице" или "Потере" који скоро религиозно поштују, гледају породично. Осим тога, квиз знања је људима постао доступнији у времену интернета па је сваки гледалац и потенцијални такмичар, што додаје узбудљивости.

ТВ садржај

ГЛАС: С обзиром на то да сте из Требиња, да ли би и на домаћим ТВ каналима могло, односно требало да буде више квизова?

ЖАРКОВИЋ: Нажалост, на јавном сервису немамо ниједан ТВ квиз. Публика постоји, потенцијални такмичари постоје, што се види и по популарности паб квизова, али медијске куће изгледа неће да издвоје новац да купе неки лиценцирани страни квиз или да дају простор људима који би могли да понуде нешто своје. И сама сам имала неке идеје, али тешко ће се реализовати, иако за квиз форматом постоји потреба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.