Тозина кафана никла из пепела

ТРЕБИЊЕ - Када је Светозар Хамовић, стоодстотни инвалид, на Преображење увече видио своју радњу у пламену, за њега се цијели свијет срушио.

Оно што је мукотрпно радио и стицао годинама пламени језици су обавијали, а све што је унутра имао претворило се у пепео. Управо у том тренутку почиње прича о људској хуманости која је ипак остала и опстала.

Ваљда нема ни Требињца ни Љубињца који нису чули за скромни угоститељски објекат смјештен у млаком хладу бијеле мурве у селу До, на магистралном путу Требиње - Љубиње.

За шанком Светозар Хамовић - Тоза, човјек кога по добру зна цијело Попово поље, и Срби и Хрвати. A сам Тоза (48) настрадао је као дјечак приликом жестоког пада с коња у пуном трку, поломивши кукове, послије чега је морао уградити обје протезе у београдској Бањици.

Када су сви били убијеђени да ће седмо, најмлађе дијете Илије и Драгице Хамовић из Дола остати заувијек приковано за постељу, он се усправио... Исправио се и кренуо кроз живот баш оном снагом коју имају такви људи којима га судбина, у тренутку, није замало одузела и који, боље од других, схватају његову вриједност и љепоту. Ни онога коња никад није замрзио, ни о њему казао ружну ријеч.

- Е, сад је лакше... Много лакше у односу на поратне године, кад овдје још не бијаше струје. Онда бих се сваке вечери старом "заставом" одвезао до пријатеља у Љубињу, насуо воду у замрзивач, а зором бих овдје довезао 15 килограма леда, пресуо шкип, па пиво у тај лед. Овдје је љети право усијање, температура скочи на 35 степени, а уморни гост хоће хладно пиво, не брину га економски проблеми твога краја и твоје невоље. За госта се мораш потрудити, њега занима само расхлађено пиће. Сад је, рекох, све лакше. Возим "пасат караван", довео сам воду одозго из села, струје има, замрзивач ради ма, господски у односу на оно доба - каже Тоза.

Којешта се, дакле, промијенило у кафани "Код Тозе", у јединој херцеговачкој кафани гдје све ради и о свему брине тешки инвалид. Само Тозин полет је остао исти.

Када се све ово зна онда није ни чудо што су бројне комшије и пријатељи из цијелог Поповог поља одлучили да покрену акцију и помогну Хамовићу. Речено - учињено. Умјесто згаришта, послије неколико дана израстао је прави велики објекат. И нема тога ко није помогао, неко је дотјерао пијесак, неко елементе, неко грађу. Неки су зидали, неки малтерисали, а неки су купили столове, столице....

- Још се из згаришта димило када су се људи окупили на мобу и свим срцем кренули да помогну нашем Този. A ни кашика у радњи није била остала. Први дан су урађени темељи, други дан зидано, а онда плоча и све остало. Управо је невјероватан елан ових људи, воља којом су показали да хуманост и опредијељеност да се чине добра дјела опстају без обзира на све - каже Манојло Ћук из Величана.

Тако је Обренија Драпић из Требиња, такође угоститељ, између осталог, купила пет столова и 20 столица, Милан Пупић из Љубиња такође је помогао у опремању кафане, Грађевинска фирма "Грађевинар" из Љубиња бесплатно је урадила вањску фасаду. Помоћ је обећао и начелник општине Требиње Доброслав Ћук. Све у свему, 110 хуманих људи свих националности нашло се на списку Светозара Тозе Хамовића... A он скромно, срећан што је поново отворио врата своје радње, каже, онако искрено херцеговачки: "Хвала свима и у добру им се враћало".

Једини имао аутомобил

Нема особе ни бића у Орашју, Струјићима, Долу, Додановићима, Котезима и Прхињу коме није и не би помогао. Јер Тоза, иако тешки инвалид, једини је годинама имао и возио аутомобил "па каткад у поноћ вози болесно чељаде у Требиње љекару, а каткад болесном телету из Љубиња довози ветеринара".

Малобројним комшијама из шест села покупује кућне потрепштине по граду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.