Темељи зарасли у коров

ДОБОЈ - Да невоља иде на невољу, показује и случај породице Благојевић, мајке Ранке и кћерке Јагоде, које у Трновом пољу код Добоја већ пет година живе саме у дашчари, крај изливених темеља за кућу, зараслих у коров.

У рату су им сва добра у Туњику код Бановића уништена па су морали у избјеглиштво, заједно са главом породице, супругом и оцем Момиром, борцем Војске Републике Српске, који је бринуо о њима.

Чинило се да ће им послије рата кренути по добру. На плацу, којег су добили од општине Добој, Момир је почео да гради кућу, али, нажалост, није стигао даље од темеља, смрт га је 2003. године зауставила на том путу.

У међувремену, разбољела се кћерка Јагода, па је сав терет обавеза пао на нејака плећа мајке Ранке. На наставак градње куће нису могли ни да помисле, већ само на то како преживјети са супруговом пензијом од 241 марке, колико болесна Јагода прима.

- О нама сада практично нема ко да брине. Некако састављамо крај с крајем, али немамо будућности без куће. Живимо, ето и сами видите, у тијесној шупи у коју може да стане само један кревет па кћерка и ја морамо заједно да спавамо - јада се Ранка.

 И без шпорета су, а да га којим случајем и посједују, не би имали гдје да га смјесте.

- Имамо струју, на то не можемо да се пожалимо. Aли, шта то вриједи када можемо да кувамо само на решоу. Колико струје потрошимо, толико и платимо, не остајемо никада дужне - каже Ранка.

Проблем настаје када дође зима, јер за набавку потребне количине дрва, не могу одједанпут да плате. Aли, има добрих људи па причекају.

Ураде саме оно што могу, а у то спада и мала башта око куће.

- Посијемо оно што нам треба. Наравно, не у великим количинама, свега помало: парадајза, лука, кромпира, купуса, граха, паприка. Остане мало мјеста и за кукуруз. Од тога нешто оставимо за зиму, тако се сналазимо - вели Ранка.

На узгајање стоке ни не помишљају. Ни за себе немају довољно мјеста а камоли за благо. Ни свињу да закољу не могу, гдје би са месом када у шупи има мјеста само за решо.

- Ех, да је ту Момир, све би било другачије. Биле бисмо у својој кући онда би нам било лакше. Ваљда ће дати Бог да дочекамо дана када ћемо изаћи из ове дашчаре - надају се мајка и кћерка.

Момир, нажалост, није са њима, али ваљда има људи добре воље који могу и желе да помогну двјема несрећним и беспомоћним женама којима је неопходан кров над главом.

Мјештани спремни да помогну

- У насељу нема тежег случаја од овог. Ми мјештани спремни смо да помогнемо колико можемо, као мајстори, радници. Aли, за друго нисмо у могућности. И нама фали пара за градњу куће. Надамо се да ће се наћи неки добротвор који би омогућио Ранки и Јагоди да се изгради кућа на темељима које је ударио Момир - каже члан Грађевинског одбора за изградњу избјегличког насеља Мирослав Родић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.