Свјетлана Самарџија: Суочени смо са насиљем над историјом

Наша грешка је што прошлост олако схватамо и дозвољавамо да нам је други парчају и да се служе њоме. Прошлост је својеврстан процес, ако се одрекнемо једног дијела, у опасности смо ће тај дио у цјелокупном процесу заузети неко други, казала је у интервјуу "Гласу Српске" историчарка, иконописац и књижевница Свјетлана Самарџија.

Навела је да би историја могла бити мост међу људима Балкана ако се схвати као простор дијалога, а не пресуде; као средство разумијевања, а не надметања у жртви.

- То је спор и тежак процес, али је један од ријетких путева ка трајнијем помирењу. Нажалост, поучени прошлошћу, народ смо који је увијек пружао руку помирења, а заузврат добијао Арад, Добој, Крушчицу, Корићку јаму, Пребиловце, Јасеновац, Јадовно, Паг, Госпић, и на крају 20. вијека добили смо "Олују", "Бљесак" и Сарајево - навеле је Самарџија.

ГЛАС: Шта Вас је мотивисало да се бавите историјом и културом памћења?

САМАРЏИЈА: Историја ме је још од основне школе заокупирала. Временом се та љубав усмјерила према црквеној историји и средњовјековљу, што ме одвело до, волим рећи, предодређених познанстава, прије свега са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем и његовим насљедником митрополитом Јоаникијем. Њиховим благословом данас завршавам докторску дисертацију о сакралној топографији Зете у средњем вијеку. Једна од кључних улога културе памћења, као дијела историјске свијести, јесте изградња и чување националног идентитета. Градска управа Источно Сарајево препознала је битност очувања културе памћења и битност меморијализације као вјечног подсјетника на историјске догађаје и процесе. Живимо у времену када је историјски ревизионизам и лажирање историјских података постало свакодневница.

ГЛАС: Да ли су искуства из дјетињства утицала на професионални пут?

САМАРЏИЈА: Не толико много, родитељи су ми се побринули да заиста имам безбрижно дјетињство. Моје сјећање на Одбрамбено-отаџбински рат сеже на НАТО бомбардовање. Међутим, лична ратна несрећа која је задесила моју породицу, одлазак из Сарајева, свакако да је дијелом утицала на моје опредјељење ка историји.

ГЛАС: На који начин је Сарајево обиљежило Ваш живот?

САМАРЏИЈА: Рођена сам у Сарајеву, на Сретење и живјела сам у том граду непуних педесетак дана, када смо под присилом и пријетњама морали да одемо, али упркос чињеници што нисам имала прилику да живим у Сарајеву, то је мјесто гдје су моји родитељи одрастали, упознали се, завољели. Сарајево је дубоко уткано у душу сваког Србина који је морао да га напусти. Сматрам, поготово када слушам и родитеље, родбину, колеге на послу, да је тај дуги процес затирања једног народа у том граду физички био успјешан, али не и духовно и не све док постоје они који причају о Сарајеву као дијелу своје душе и свог бића. А мене за град веже душа једног историчара, старе фотографије, живот ухваћен у једном кадру, фотографија богојављенске литије из 1903, освештање храма Преображења Господњег на Пофалићима уз присуство патријарха Гаврила Дожића, владике Николаја, митрополита Петра Зимоњића, празновање Свете Великомученице Текле сваког 7. октобра, Бадње вече у порти Старе цркве, дуге шетње уским чаршијским улицама, зграда Академије умјетности, Миљацка и Гаврилов мост. Сарајево заузима посебно мјесто у мом срцу, њему бјежим често. Са друге стране, колико су чудни путеви Господњи, говори и то да ме управо посао којим се сада бавим вратио том граду. На нашу несрећу Сарајево чува огроман број страдалих српских цивила у протеклом вијеку. Када смо, на иницијативу градоначелника Љубише Ћосића кренули са пописивањем страдалих нисам ни слутила да ћемо достићи број око 10.000.

ГЛАС: Како гледате на промјене које је Сарајево прошло током посљедњих деценија?

САМАРЏИЈА: Оне су резултат дугог трајања и затирања српског народа, а као завршни чин имате егзодус сарајевских Срба прије 30 година. Међутим, на тој жртви, егзодусу Новог завјета, на тим непрегледним колонама људи који нису знали куда иду ни гдје ће стићи, на сузама које су топиле незапамћен густи снијег настала је први пут јединствена српска држава са лијеве стране Дрине. Историчар и академик Милорад Екмечић, који је и сам у Пребиловцима побјегао пред усташком камом, а у Сарајеву пред муслиманским ножем, за Републику Српску је говорио да је "остатак остатака српског народа са лијеве стране Дрине". У том дугом кретању између страдања и преживљавања крајем 20. вијека, посвједочена жртвом, родила се Република Српска. Блаженог спомена, митрополит Амфилохије је говорио да је "крв мученика увијек била сјеме за нове хришћане, за нове храмове, за нове заједнице". Данас ће вам сваки Сарајлија рећи да то више није исти град, да се много тога измијенило и изобличило, вјероватно што је свако понаособ одлазећи понио и дио Сарајева у души, остављајући зграде, огњишта, куће без оне тополине коју су градили вијековима.

ГЛАС: Како данас видите стање културе памћења у Српској и БиХ?

САМАРЏИЈА: Знате како, у историјском ходу који је започет пролетерском, а касније настављен демократском револуцијом, урушавали смо своје залихе историјске свијести и историјског памћења, урушавали смо тековине културне баштине, бетонирали јаме да не би чули крике из њих, тражили себе у неким путевима, а све вријеме смо имали наш, светосавски, сигуран и поуздан. У том напору да заборавимо трошили смо сами себе, своје сопствено и своје колективно бивство. Стигли смо дотле да смо се морали запитати, куда сад? Пред пријетњом колективног заборава култура памћења стоји као брана, она посљедња линија одбране. Каснимо, али, похвално је да је срећем много просвјетних радника који у својим школама имају оформљене тимове који раде на очувању памћења. Углавном су то професори историје, српског језика и вјероучитељи, што је природно, јер без СПЦ не би било ни српског народа нити српског језика и писма ћирилице.

ГЛАС: Да ли млади имају довољно знања о догађајима из деведесетих?

САМАРЏИЈА: Сматрам да кроз школско образовање млади могу да науче, међутим, живимо у свијету савремених технологија, у ери подкаста, рилса, клипова, 3Д моделовања, вјештачке интелигенције, у суштини, живимо у ери данашњих генерација и сматрам да и ми, као преносиоци знања, треба да се прилагодимо новим технологијама. Потребно је допријети до младих, да би истина о догађајима из блиске прошлости постала дио њих.

ГЛАС: Колико је историја данас политизована?

САМАРЏИЈА: Можда више него икада и то значајно отежава њено објективно истраживање. Та политизација се испољава на више нивоа, гдје се историја користи као средство политичке легитимације - често се прошлост користи да се оправдају садашње политике, границе, идентитети или сукоби. Због тога је на историчарима и на институцијама велики притисак да се уклопе у "званични наратив". Истраживања се врше селективно, користе се извори који потврђују унапријед задат закључак. Данас у БиХ постоје три паралелне историографије тијесно повезане са националним, вјерским и културним идентитетима, међутим, када имате новокомпоноване нације настале деведесетих година које свој коријен траже у средњем вијеку, пазите, у немањићком периоду, у периоду када краљ Срба и Босне Стефан Твртко, на основу крвног сродства са светородном династијом крунише се на гробу Светог Саве, добијете проблем. Позивати се на тај период је апсурдно, али људи то раде, не само код нас већ и у земљама око нас. Погледајте Зету, земљу првог кнеза, владара светитеља на западном Балкану. Он није био само вођа једне мале земље, већ и светац који је опонашао добровољну жртву Исуса Христа и обликовао друштвено-религијски идентитет своје христијанизоване земље. У тој истој земљи вијек касније рађа се родоначелник Немањића. Данас се у тој земљи врши страшно прекрајање средњовјековља, а слично је и код нас.

ГЛАС: Да ли се историја у региону чешће користи као наука или као средство политике?

САМАРЏИЈА: На неки начин сам дјелимично одговорила на ово питање, као неко ко се већ дужи период бави Зетом, данашњим дијеловима Црне Горе, са тог аспекта могу рећи на примјеру ове земље да је историја подложена тешком ревизионизму и фалсификовању историјских чињеница. Та политизација и ревизија је отпочета у времену комунизма и настављена је након тога, све с циљем кројења непостојеће нације и непостојеће цркве. Многима се неће свидјети моја истраживања, али несумњиво говоре о томе да је Зета земља славе Божије, по броју сакралних објеката, друга Метохија, по континуитету сакралног мјеста наставак Косовског Поморавља. Апсурдно је у земљи гдје је Византија оставила дубок траг кроз дјеловање Драчке митрополије, да не помињем Јустинијанове грађевине, затим немањићки период, оснивање Зетске епископије 1219 - као једне од првих епископија које је основао Сава Немањић, не учити о свему овоме. А тек каснији период шта нам говори, Балшићи, долазак монаха исихаста у Зету, оснивање Зетске свете горе на горицама Скадарског језера, немањићка традиција која се заиста његовала и чувала кроз обласне господаре Балшиће, касније кроз црнојевићки период, да не спомињем Петровић-Његоше, кад у вријеме њихове владавине имате највише изграђених цркава посвећених Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом. Као резултат ревизије историјских чињеница добили смо насиље над историјом у модерном добу. То насиље има своју "методологију", али и институционалну подршку, гдје је намјера заборав и конституисање нових идентитета.

ГЛАС: Да ли је историја мост међу људима или извор подјела?

САМАРЏИЈА: Историја ће увијек бити мост који спаја српски народ, ма гдје год да се он налазио, а наш најбољи чувар историјског памћења била је и остала православна црква. То се најбоље показало у оним временима османске владавине, код нас у БиХ и аустроугарске владавине и покушаја стварања вјештачке нације и вјештачког језика, преко ратова, у вријеме прогона, сеоба, СПЦ је остала чувар идентитета, језика, писма и духовности. Вољела бих да могу да кажем да ће објективно истраживање историје довести до повезаности међу народима који су у потрази за својим сопственим идентитетом прекројили нашу историографију, али на жалост тих народа, историја им служи као подлога за прављење још већих раздора.

ГЛАС: Како је настала идеја за роман "Кад се прошлост уплете"?

САМАРЏИЈА: Роман је настао кроз моје приче из средњошколских дана, уобличене у Сарајево и Црну Гору. Када сам кренула да састављам дијелове и приче накупљене годинама нисам ни слутила да ће од свега настати једна прича о рату, раздвојености и љубави на крсту, са којег не силазите сами, већ вас скидају. Са друге стране то је моја ода граду у којем сам рођења, начин да кроз главне актере проживим оно за шта нећу имати могућност у стварном животу, а то је одрастање у центру Сарајева, свакодневне шетње Вилсоновим, породични одласци у цркву, прва љубав под сарајевским сводом, а са друге стране је ту ода Црној Гори, земљи коју сам завољела у дјетињству гледајући на телевизији налагање бадњака на Цетињу, приказ Цетињског манастира, лик митрополита Амфилохија. Годинама касније митрополит Амфилохије ће ме заувијек везати за Црну Гору.

ГЛАС: Шта можете рећи још о роману?

САМАРЏИЈА: У питању је породична историја, али и посвједочени историјски догађаји у минулом рату. Сматрам да роман настаје у међупростору између стварности и фикције. Фикција дође као допуна. Историја, као свједок времена даје оквир и тежину, али фикција омогућава да се разумије оно што архивска грађа често не говори, а то су страх, љубав, сумња, кривица. Реалност поставља границе онога што се стварно догодило, док фикција даје слободу да се промисли шта је могло да буде.

ГЛАС: Да ли је женама теже да се изборе за простор у историјској науци и јавном дискурсу?

САМАРЏИЈА: Јесте, иако се тај простор данас шири више него раније. Историјска наука се дуго развијала у институцијама које су биле затворене за жене: универзитети, академије, архиви. То је значило мањак приступа образовању, изворима и мрежама моћи. Женама је историјски било теже да се изборе за простор у историјској науци, а посљедице тога осјећају се и данас. Ипак, управо захваљујући женским историчарима, историја је постала шире, сложеније и човјечније поље. Њихова борба није само за мјесто у науци, већ и за потпуније разумијевање прошлости.

ГЛАС: Јесте ли се лично сусретали са предрасудама?

САМАРЏИЈА: Више сам се сусретала са изненађењем људи кад виде да се на послу бавим једном од најстрашнијих периода српске историје, а то је страдање током 20. вијека. Нажалост на пољу меморијализације и културе памћења много каснимо, али кроз посао упознајем дивне људе који предано раде на меморијализацији и култури памћења. Бавити се данас сакралном историјом српског средњовјековља значи кретати се по осјетљивој граници између науке, вјере и националног идентитета.

ГЛАС: Да ли имате у плану нове књиге или истраживачке пројекте?

САМАРЏИЈА: Друга књига стоји започета, сигурна сам да ћу се у једном моменту вратити њој, за сада фокус ми је да завршим писање дисертације. Протекле године биле су посвећене истраживачком раду, вријеме је да се то уобличи. Један од планова ми је још веће усавршавање иконописа, ипак то није само посао, већ и начин живљења, један од највећих изазова је пронаћи лични израз без кршења канона. Док се не вратим писању друге књиге, пишем пјесме, за њих ми треба мало времена, само тренутак инспирације.

ГЛАС: Коју би поруку јавност требало да запамти?

САМАРЏИЈА: Да вјерују у своје таленте и да не одустају од њих, јер Богу је све могуће.

Порука младима

ГЛАС: Шта бисте поручили младима који би да студирају историју?

САМАРЏИЈА: Да буду упорни. Као и сваки други позив мора бити праћен љубављу. Историја као предмет од националног значаја много зависи од професионалног идентитета и дугорочан је процес који почиње иницијалним образовањем и надограђује се професионалним усавршавањем и развојем, што даље одређује перцепцију професије, начин размишљања, изградњу историјског мишљења и компетентност за рефлексивно дјеловање у пракси.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.