Свједок страдања народа Подриња

ФОЧA - Будањска црква Светог пророка Илије у Миљевини ужива велики углед и поштовање народа у горњем Подрињу. Ову светињу изграђену 1939. године, освештао је митрополит сарајевски Петар Зимоњић, који је страдао од усташа, а Православна црква га је прогласила светитељем.

- Срећан сам што ми је припала дужност свештеника баш овдје, гдје се материјално оскудијева, али духовно веома уздиже - прича млади свештеник миљевински Душко Лаловић.

Сјећање на градњу овог храма љубоморно чувају ријетки, старији становници Миљевине. Међу њима је и пензионисани пуковник и књижевник Стојан Станковић, који у својој књизи "Приче из Босне" описује атмосферу која је владала приликом изградње цркве.

- Сељаци су данима крчили храстову шуму и шикару и тако правили прилаз од раскршћа Калдрме, до темеља цркве. Градња је трајала двије године, а градили су је неимари из Ужичке Пожеге и мјештани. Камен "миљ" као и воду, довлачили су волујским колима са брда Катина вода, а јелову грађу чак са планине Капеш - пише у књизи "Приче из Босне".

Станковић је тад био дијете, али је запамтио имена људи, који су идеју о градњи богомоље спровели у дјело, па се сјећа Јанка Јањића, Вукана и Јосифа Станковића, Уроша Томашћара, Вељка Зеловића, учитеља Јована Влаховића...

Станковић памти и причу свог оца Вукана, како је "уснио светог Илију и кад га је хтио цјеливати, светац му је рекао "како ћеш ме цјеливати кад цркве немате". Вукан је одмах сан испричао у селу и тако је кренула изградња цркве.

У ратним страхотама је Илинданска црква преживљавала све муке и патње народа. Италијани су је једно вријеме користили и као коњушницу, а само је једном, у Другом свјетском рату, у прољеће 1943. године, у њој одржана служба Богу.

Црква на Будњу код Миљевине је у прољеће 1945. године била свједок великог страдања српских војника и свештеника. Побили су их Титови партизани и бацили у оближњу јаму Понор.

Мошти

- Прије пет година, недалеко од цркве су из земље откопане нетрулежне мошти пострадалог јереја Будимира Соколовића Добрунског, који је уписан у календар свештеномученика. Мошти су опране у вину и положене у мермерну шкрињу, у цркви. Заједно са моштима, потпуно очувани, из земље су послије 64 године, извађени и црквена књига "Требник" свето миро и дрвени крст свештеника, што се у Миљевини такође, сматра Божијим чудом - сјећају се преживјели мјештани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.