Свештеник Предраг Поповић за "Глас": И апостоли би данас користили друштвене мреже

Одавно смо као друштво скренули са правог пута. Изгубили смо компас. Прихватили смо материјализам, западњачку куку, мамац, шаргарепу, како год. Одбацили смо Бога, којег смо сврстали у обичаје, фолклор, бајке. У нешто што се ваља и не ваља, казао је у интервјуу "Гласу Српске" свештеник Српске православне цркве Предраг Поповић који је први пут у Републици Српској одржао предавање.

Отац Предраг Поповић, чије бесједе имају велику популарност на "Јутјубу" и друштвеним мрежама, говорио је и о томе који је рецепт да младе окренемо ка цркви, али и породичним вриједностима које су у данашње вријеме скрнављене.

- Добар брак ће узгајати добру децу. Лош брак не може. То ће само деца, ако испадну добра сама од себе. Они неће као такви бити награда својих родитеља, него сопствених залагања - казао је свештеник Поповић који нам је открио и да су његове проповиједи на друштвеним мрежама управо биле разлог да поједини, посебно млади, одустану од самоубиства.

ГЛАС: Први пут сте одржали предавање у Републици Српској, односно у Бањалуци на тему како задобити благодат божју. Како то постићи?

ПОПОВИЋ: То можемо у четири степена, подељено. Први степен је приближавања ка Богу - самоукор, а други исповест код свештеника. Многи мисле да могу да се исповеде и овако пред Богом. Није то исто. Исповест је света тајна. Трећи степен је покајање, а четврти молитва. Дакле, самоукор је тражење кривца у себи, а не у другоме. Дакле, супротно самооправдању, којем смо склони. Наш его нас тера на то, да се стално самооправдавамо и за све што нам не успе, било да је то на пословном, љубавном или било ком другом плану, па чак и духовном, увек тражимо кривца у околностима, у родитељима, у људима око нас, догађајима. У ствари, одрасли, зрео човек треба да прихвата себе за кривца и каже: "Ја сам крив". Кроз покајање је једини начин да се стигне до смирења. Треба да се кајемо не само због својих греха него и због греха људи око нас, родитеља, пријатеља, да живимо са њима као у саосећајности. У томе лежи право смирење и у томе је благодат божја. Бог ће помоћи људима који су смирени и понизни. Кључ свега је понизност, а не гордост. Шта ће Богу наша лепота? Шта ће Богу: "Ја сам". Шта си ти? Богу то ништа не треба.

ГЛАС: С обзиром на то да је владало велико интересовање за Ваше предавање у Бањалуци, да ли ћете се можда појавити и у другим градовима Републике Српске и наредних мјесеци одржати бесједе?

ПОПОВИЋ: Не планирам ништа, одазивам се на позив. Ко ме позове, ја тамо и одем. Не правим турнеје и не намећем се. Ко жели да ме позове, рецимо, организација или црква или било ко други, ускладимо време. Наравно, прво то пошаљем мом владици да он све благослови.

ГЛАС: У јавности сте некако најпознатији по обраћањима путем "Јутјуба" и друштвених мрежа. Шта Вас је навело на тај систем комуникације?

ПОПОВИЋ: То је нешто што би користили и апостоли да су сада са нама. Зашто би он мученик пешачио сада до Африке или да ризикује главу да га поједу људождери, као што се дешавало, када може путем друштвених мрежа да се свима обрати, објави ту радосну вест, то јест Јеванђеље. Пазите, свет има временске зоне, у једном тренутку сви спавају, у другом су будни, тако да ви пробијате и време и простор. Чују вас и на Аљасци и у Аустралији у исто време. Поред тога, "Јутјуб" даје могућност да предавања слушамо поново. Оно што је по мени много важније јесте да једни сеју, а други жању. Ја сејем, нећу да жањем. Руководим се тиме да ће по мојој смрти све остати будућим генерацијама да слушају.

ГЛАС: Да ли сте некада имали негативних коментара од свештенства због тог новог система комуникације?

ПОПОВИЋ: Не могу сви да се адаптирају. Прво морамо да разумемо да је и завист данас велика у свету, да би можда и неки други волели да су тако или не, онда често скрећу пажњу говорећи о некој популарности. На популарност на гледам као на нешто позитивно. То је једна негативна страна медијског рада. Било кога. То је велика одговорност с једне стране, док са друге треба човек да буде зрео, да прихвати неког ко ће на неки начин причати другачије. Некима ће требати време да схвате и прихвате. Треба бити стрпљив. А има и коментара који су на месту иако су лоши. Можда и нисам дорастао у том смислу да ја то могу да носим на прави начин, тако да остаје да се поправљам, да то све буде боље у славу божју, а не у славу моју. То је јако важно и не треба од мене направити неки култ личности. Само проповедам име Христово и то радим на свој начин. Проповедам Христа кроз мој живот и живот људи око мене. Не само да идем да цитирам књиге које сам прочитао него како сам дошао до проблема, како сам га решио.

ГЛАС: Можете ли да издвојите неке догађаје који су оставили највећи утисак на Вас до сада? 

ПОПОВИЋ: Много и-мејлова примамо дневно, где људи на неки начин говоре да им је то помогло у тешком тренутку у њиховом животу. То је нешто што ми је драго. У свему бих можда издвојио догађаје са овогодишњег Сајма књига, када сам потписивао књиге. Дошао је велики број људи, деце  поготово, која су ми прилазила. Било је више случајева да су ми деца говорила да су планирала самоубиство, али да су одгледавши неки видео, на неки начин се и рестартовала. Када вам дође млада девојчица и каже: "Оче, ја сам планирала да се убијем, одгледала сам видео и одустала сам", то је најважнији део и сам смисао ове целе приче, да спасите душу и тело неког човека. У једном дану имао сам три, четири таква сведочанства. Девојчице које су лепе, здраве, паметне, њихови родитељи појма нису имали да су ишчупане са провалије самоубиства. Можда им чак и бране да гледају тај духовни садржај.

ГЛАС: Шта је потребно урадити да се као друштво вратимо на прави пут?

ПОПОВИЋ: Једини начин да опстанемо као друштво и да се одупремо светској глобализацији, односно ономе што долази код нас је да се вратимо вери. Без вере нема љубави и морала. Зашто ја данас не бих узео мито које ми се даје, добар аутомобил, све само да потпишем нешто или да будем на функцији. Који је разлог да ја то не одбијем? Једини разлог може бити Бог, јер знајући да ћу изаћи пред њега и да њему није драго, то нећу радити. Тако да је то једини начин да се ишчупамо из свих ситуација,  политичких, дневних и свих могућих. Дакле, вратимо се Богу.

ГЛАС: Брак и породица су честа тема Ваших обраћања. Како у овим изазовним временима сачувати породицу?

ПОПОВИЋ: То је тренинг као и све друго. Прво ја морам да тренирам себе, да мислим о другима, а не о себи. Или бар да волим друге као самога себе. Ако сам центар мог живота само ја, увек ћемо бити у конфликту. Па чак и ако сам мојој жени центар само ја, бићемо у конфликту. Првом приликом, када она буде скренула мало пажње на своје потребе, бићемо у конфликту. Значи, ја морам да се бринем о својој супрузи, а она да се брине о мени као супругу. Непрекидно морамо да размишљамо шта је то што би оно друго учинило срећнијим. Прави хришћанин промишља о својима. Дакле, морамо да размишљамо о оном другом, партнеру, мајци, баки, брату, пријатељима, кумовима. Треба да се чујемо редовно са њима, молимо за њих и тако исто они треба да раде за нас.

ГЛАС: Борба за права жена је натоварила велики број обавеза на њихова леђа. Колико је кривица мушкараца у томе?

ПОПОВИЋ: Ту ми долазимо до тога да свако има нека своја права. Ту смо и направили проблеме: право жена, право мушкараца, право детета, право кучета, веверице и тако даље. Једино право које признајем је љубав.  Бог ће све гледати из љубави. Коначна инстанца је Бог. Јер излазимо пред њега, то шта ће рећи суд, шта ће рећи сад неко удружење, да ли ја испуњавам своје обавезе или не, то ме не интересује. То на крају крајева може да се превари, постоје адвокати,  рупе у закону, ја ћу одрадити свој посао као супруг, да то отаљам. Знате колико људи данас има двоструки живот. Ја нисам могао да верујем све док људи нису дошли и казали да муж, рецимо, има две породице, две жене, има децу с једном и другом, ова у једном граду, друга у другом, те да чак и знају једни за друге. Нема ту никако права, ту нема љубави, тај брак није валидан, то није брак. То не знам ни како бих назвао. Тако да једино право јесте да жена воли свог човека и да се жртвује за њега и да муж гледа своју жену као себе самога и да се брине и стара о њој. То је једина права дефиниција брака и права. Имаш право да будеш вољен и да волиш све.

ГЛАС: Колико су млади у данашње вријеме окренути цркви? Како их привући да у што већем броју посјећују цркве?

ПОПОВИЋ: Морамо дати пример омладини да они знају да ми идемо тим стопама. На то их мотивишем и уз помоћ спортиста, глумаца, певача, јер су они веома популарни код младих. То су узори омладини. Рецимо, Новак Ђоковић и Никола Јокић који су светски прваци, при томе посте, причесте се, иду у цркву. Значи, можеш да будеш и топ један на планети Земљи, да будеш узор, а при томе и веран. Такви су и Иван Босиљчић, Александра Радовић, Сергеј Ћетковић, све су то моји добри пријатељи, здружили смо се, и сви су они верници. Сви су они верујући људи, а веома успешни на свом пољу каријере. Тако да ми не морамо да се одричемо Бога ако желимо да будемо, не знам, у некој слави, у неком свету бизниса.

ГЛАС: Која је Ваша порука грађанима пред предстојеће васкршње празнике?

ПОПОВИЋ: Празник треба да дочекају у кругу породице, да виде да ли су срећни једни са другима, да освеже љубав, брак. Превасходно брак, јер је он важан. Добар брак ће узгајати добру децу. Лош брак не може.  То ће само деца, ако испадну добра сама од себе, она неће бити награда својих родитеља, него сопствених залагања. То је тешко за дете. Тако да је потребно да учинимо да брак буде добар јер ће деца одрасти и отићи. Значи, брак не смије никада да се пребаци на децу, да су смисао брака деца. Они су у нашем браку док не створе своје. А мој брак остаје и мора бити још бољи. Значи, промишљање једних о другима, то је оно на шта нас Господ зове. И зато долази до радости Христово Васкрсење. На људе апелујем да посте, да се воле, да се грле, да одложе мало те телефоне, то је велико зло овога времена са којим не можемо изаћи на крај. Немамо способности, то је можда негде и главни иницијатор  што сам кренуо у све ово. Схватио сам да је то незаустављиво и да бар, ако ће деца гледати стално или људи у тај телефон, најбоље је да им дамо нешто паметно да гледају. У суштини сам противник тога, али то не можемо зауставити. Оставите бар за празнике телефоне, идите прво у цркву, причестите се, начините радост другима. Христос васкрсе!

Биографија

Свештеник Предраг Поповић рођен је 23. децембра 1983. године у Славонском Броду. Почетком деведесетих сели се са породицом у Врњачку Бању, гдје стиче основно образовање. У Краљеву завршава електротехничку школу, а након тога Богословски факултет у Београду, гдје је дипломирао на предмету пастирска психологија, код владике Порфирија, на тему "Самољубље у духовном и душевном животу". У чин ђакона епископ пожаревачко-браничевски Игнатије рукополаже га октобра 2011, а у чин јереја јула наредне године. Узрастајући у Богу, учио је из бројних искушења која му је живот доносио, а богомдан говорнички дар све надахнутије користи за проповиједање јеванђељске истине, у намјери да пробуди и побуди у људима вјеру и љубав ка Господу.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.