Сусрет некадашњих матураната након пола вијека: Нису их раздвојиле ни године ни океани

БАЊАЛУКА - Пола вијека од посљедњег школског звона некадашњи ученици бањалучке Економске школе вратили су се тамо гдје је све почело, у своју учионицу.

Били су генерација сјајних оцјена, несташних шала, првих љубави и пријатељстава која ни океани ни деценије нису избрисали. На прославу златног јубилеја стигли су из разних крајева, из Србије, Хрватске, Шведске… Али једна Злата није могла да дође из Америке. Њено име засијало је на табли. "Злата, ми те волимо", писало је као подсјетник да ни други континент не може раставити оно што је срце повезало. И сви су се фотографисали испред те поруке за, како рекоше, дјевојку са чаробним црним локнама и још чаробнијим осмијехом.

- Удаљеност не брише сјећања, а праве пријатеље године не раздвајају - казали су некадашњи матуранти.

Пет деценија касније присјећали су се сложног разреда, јединственог у учењу, али и несташлуцима.

- Кад је требало бјежати са часа, сви бисмо заједно отишли. Иако се то ријетко дешавало, увијек смо били као једно - смијали су се док су се присјећали како су се договарали за изласке у диско и друге авантуре.
- По владању смо били најгори, по учењу најбољи - довикнуо је један од матураната из посљедњих клупа, а сви су се насмијали.

Једна кецеља, хиљаду прича

Поред поруке за Злату, на табли су окачили кецељу, украшену потписима другара. Тај комад платна са пуно љубави већ деценијама брижљиво чува Божана Марковић. Кецељу је добила још у основној, док су након земљотреса били у Београду. Сада ју је са истим жаром обукла приликом фотографисања испред школе.

- Свако име на кецељи носи своју причу - казала је Марковићева.
Једна од занимљивијих прича јесте она о другару Ради. Тих дана нису се само училе лекције из књига већ и оне о пријатељству и заједништву које трају цијели живот.

- Сјећам се нашег другара Раде који нас је, нажалост, прерано напустио. Једном је направио праву малу буру, оптужили су га да је опсовао професорку. Цијели разред се одмах ујединио и кренуо у заједничку одбрану. Сви код директора да докажемо да Раде није крив! - казала је Марковићева додајући да ту није крај.

Као представник разреда морала је да изађе у сусрет кад је његов љутити отац дошао у школу. Питао је сина: "Раде, јеси ли то рекао?", а Раде, хладан као шприцер, одговарио је: "Нисам". Отац, толико бијесан, извади пиштољ и запријети: "Признај или ћу пуцати", али Раде је опет тврдио да није рекао. И сви другари су стали иза њега, увјеравајући оца да Раде говори истину.

- Да, били су то несвакидашњи школски тренуци, али и лијепа времена, када смо слогом надјачавали све - рекла је Марковићева.

Присјетила се и својих младалачких авантура.

- Имала сам излазак до 21 сат и возачки сам положила исте те 1975. године. Одем на игранку на Електротехнички, а отац ми је рекао да у девет морам бити код куће и ако падне киша, да "стојадина" паркирам у гаражи и обришем, и то све без кашњења. Тада су жене за воланом биле права ријеткост и сви су реаговали као да виде димњачара - казала је Марковићева која је до пензије радила у "Бањалучкој пивари", а њене приче и данас маме осмијех, будећи сјећања на младост.

Љубав и кумства из ђачких клупа

Иза смијеха и анегдота крију се и дирљиве, готово филмске приче. Јадранка и Радивоје Штркић започели су своју љубав баш у школској клупи, а ђачка љубав је временом прерасла у брак.

- Љубав из школске клупе, тога се сви добро сјећамо. Почела је управо у тој, првој клупи до врата, гдје су сједили Јадранка и Радивоје. Прошли су кроз све изазове заједно, завршили правни факултет и онда су своју љубав крунисали браком - говорили су некадашњи матуранти показујући мјесто гдје су Штркићи дијелили своје прве заједничке тренутке.

Нажалост, Радивоје је преминуо, а њихова љубавна прича и данас живи у сјећањима другара.

- Заједно смо одгојили двоје дјеце, син је кренуо нашим стопама, а кћерка је професор српског језика и књижевности. Сада имам и унучицу -
рекла је Јадранка.

Правни факултет није био само избор Штркића. Ове студије је завршила и Весна Матић, њихова драга пријатељица, која је имала част да им буде кума на вјенчању.

- Договор је био једноставан, која се прва буде удавала, друга ће јој бити кума. Она је нама вјенчана кума, а ја сам била њој кад се удавала. Имамо још једну колегиницу којој сам ја кумовала, Гордану Остојић Пролић - рекла је Штркићева.

И то није једина љубав која је обиљежила ову генерацију. Са осмијехом се сви сјећају топле и искрене љубави њихове другарице Весне Чавић. Њен будући супруг, иако није ишао с њима у разред, постао је незаобилазан дио приче. Био је то једини момак који је тада смогао храбрости да дође дјевојци на информације у школу.

- Био је у војсци, а ми већ били вјерени. Долазио је на информације да види како ми иде у школи. Професорица Мара Пиштељић је била одушевљена  - присјетила се Весна са блаженим осмијехом.

Захваљујући својој искреној посвећености Весни и честим доласцима у школске ходнике, убрзо је освојио срца свих, и ученика и наставника. Није требало пуно да понесе надимак "зет разреда", титулу коју је поносом и шармом заслужио. Веснина пријатељица Снежана Марковић, која је на дружење стигла чак из Шведске, додаје да су многи из разреда присуствовали њиховој свадби, а недавно и јубилеју.

- Ми који смо били на свадби и свједочили почетку те љубави дошли смо да прославимо и 50 година њиховог заједничког живота - рекла је Снежана.

Весна је у четврти разред ишла само пола године, а онда је породица почела да се шири. Уз подршку супруга школовање је привела крају и заједно су, корак по корак, градили живот пун љубави и разумијевања.

- Данас имамо двоје дјеце и петоро унучади. Посебно сам срећна што су моје унуке, близнакиње, сада матуранткиње, а ја, ево, прослављам 50 година матуре. Има ли љепше симболике од тога - рекла је поносно Весна, а очи су јој засијале.

Дарка, анђео генерације

Ова некадашња матуранткиња се и даље редовно виђа и дружи са свима који су остали у Бањалуци његујући пријатељства која трају деценијама. Међутим, једна празнина остаје, празнина коју нико и ништа није могао да испуни након одласка Дарке Граорац.

- Дарка је била душа нашег разреда. Увијек нас је звала, организовала дружења, трудила се да сачувамо пријатељства. Сад није међу нама, али сви осјећамо да је ту, у нашим срцима и мислима - рекла је Весна показујући фотографије и текст који је прије деценију објављен у "Гласу" као тихи подсјетник колико је њихова Дарка била посебна.

И други некадашњи ђаци сложни су у једном, Дарка је била анђео генерације. Рада Јајчанин и данас у новчанику чува малу, изблиједјелу успомену, папир стар више од пола вијека, који јој је Дарка поклонила давне 1973. године, тик пред час њемачког језика. На једној страни руком је исписано: "Сриједа, њемачки за пет минута. Успомена Ради од мене, Дарка".

А на другој стихови који и данас измаме осмијех: "Једном једна Рада била, која је много Зеку волила. И да не зна њена мама, ишла је с њим да гледа 'Поподне једног фазана'".

Драгоцјених пријатељстава и младалачких дана са радошћу се присјећа и Љиљана Комарица. Иако већ годинама живи у Задру, Бањалука јој, како каже, никада није била далеко, бар не срцу.

- Уживам у мору, ловим рибу, али се с посебном топлином присјећам Бањалуке и нашег корза. Шеталиштем препуним живота, тутњали смо горе-доље, гледали младиће, а они нас дјевојке. Било је то прелијепо, безбрижно вријеме - испричала је Комарица.

Додала је да су друштвене мреже постале мост између старих пријатеља, али да сусрети уживо и даље имају своју чар.

- Кад год дођем, увијек се састанемо. Прошли пут смо били у "Паласу" и смијали се као некад, као да вријеме није прошло - рекла је Комарица чији осмијех открива колико су ти дани били посебни.

У град на Врбасу је поводом посебног окупљања стигао и Рајко Милановић, који живи у Србији. Није имао дилему, знао је да мора доћи.

- Велика је ово ствар за мене. Неке људе нисам видио пуних 50 година - рекао је Рајко.

На питање какав је осјећај видјети другаре послије пола вијека, уз широк осмијех је одговорио: "Подмладили смо се".

Братимљење за цијели живот

Још једна емотивна прича стиже од Маре Шипке, која је открила шта значи пријатељство које се роди из братимљења школа и траје цијели живот. 

- Тада сам упознала Јожицу из Марибора, с којом сам остала у контакту пуних 50 година. Јожица и њен супруг Хасан често долазе код мене, а ми се редовно чујемо и данас. Постали су дио моје породице - каже Шипка.

Присјетила се и једне симпатичне анегдоте из времена када је Јожица имала ногу у гипсу, а Мара је живјела на Лаушу.

- Рекла сам професору Витомиру Каралићу да не знам како ћу с Јожицом, тако непокретном. Он се насмијао и рекао: "Нема проблема", и заиста свако јутро је долазио "фићом" да нас вози у школу - насмијала се Мара оживљавајући те безбрижне тренутке.

Сличну топлину носи и сјећање Весне Чавић која и данас са посебним жаром прича о професору Кандићу, упамћеном као звијезда школе.

- На часовима је често глумио како се чешља и шминка, док смо се ми смијали до суза. Требало је да заврши глуму, јер његови часови су заиста били мали позоришни комади - казала је Чавићева.

Ако је Кандић био звијезда комедије, њихов разредник Каралић био је диригент строгоће. Бар су тако тада мислили. Међутим, овај професор математике, а касније директор школе, заузео је посебно мјесто у срцима ђака, чак и оних који нису вољели бројке.

- Касније сам схватила да сам му била омиљена, не само због учења него и због несташлука. Кад смо се опраштали од разредника, поклонили смо му мини-бар с пићем и код "Сарача" угравирали: "Ми никада нисмо вољели општу математику, али смо зато силно вољели Вас" - казала је Чавићева.

Тај гест га је дубоко дирнуо. Иако је био строг и познат по дисциплини, није могао сакрити сузе. То је ђацима било посебно необично, јер су га својим несташлуцима некада знали довести и до ивице стрпљења.

- Једном сам га, док је стајао у углу разреда, из задње клупе упитала: "Професоре, знате ли шта је то Босанац у углу?" Кад је збуњено одговорио да не зна, насмијала сам се и рекла: "Професоре, тупи угао!" Узео је креду и покушао ме погоди, али сам се брзо сагнула, погодио је Јованку! - рекла је Весна Чавић кроз смијех, као да је све било јуче.

Након срдачног сусрета у школи дружење је настављено у једном од бањалучких ресторана и то до ситних сати. Некадашњи матуранти су уз музику и плес призивали успомене и славили пријатељства која трају већ пет деценија. Као и до сада, чар овом дружењу дао је "зет разреда" који је својим присуством додатно обогатио ово незаборавно вече.

Порука професорице 

У паузи између играња, пјевања и загрљаја некадашњим матурантима прочитана је порука коју им је послала њихова професорица Љубинка Бањац.

- Драго ми је што сте се окупили. Лијепо је сусрести позната лица из младости. Сад сте сви другачији, зрели, успјешни и свјесни своје вриједности. Будите радосни, а ја ћу се радовати са вама. А када будете помињали оне којих више нема, будите тужни, а ја ћу бити тужна са вама. Радујте се животу, он је један, јединствен и непоновљив - дирљиве су ријечи омиљене професорице због којих су некима заискриле сузе у оку.

Опклада га коштала косе

Матурско вече урезано је у сјећању и Ранку Гламочићу из Кнежева.

- Слушали смо "Бијело дугме" и Здравка Чолића. Прославу смо имали у "Паласу", а дјевојке су те вечери биле посебно лијепе и елегантне - каже Гламочић, који је завршио економски факултет.

Са осмијехом се присјетио и једне несташне епизоде из ђачког доба, опкладе која га је коштала косе.

- Обријао сам главу на ћелаво, и то због опкладе. А онда ме дочекао професор општенародне одбране Реџеп Вајрача, најстрожи од свих. Само је кратко рекао: "Одмах да се стави завој, шест слојева!" - присјећа се Ранко. 

Тај завој није био само дисциплинска мјера већ и права вјежба за цијели разред. Сви су, кроз смијех и учење, савладавали технику завијања, још један незабораван тренутак који се претворио у драгоцјену успомену.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.