Судбина Милана Ђоковића: Хуманост враћа наду у живот

РОГАТИЦА - Милан Ђоковић (61) један је од осамдесетак штићеника "Сунца" у Рогатици. Након што је усљед смрзавања изгубио оба стопала, нашао се у животној борби која му није одузела само ноге, већ и сваку наду. Међутим, уз помоћ хуманитарца Дарка Марића из Чајнича, који је преузео на себе све трошкове његове његе и боравка у дому за старије, Милан се припрема за нови почетак.

Ђоковић је иначе родом из малог села Хоћевина код Заборка у општини Чајниче, у којем је провео највећи дио свог досадашњег живота, као вјечита момчина. По годинама није му још вријеме за мјесто у старачком дому, али је у инвалидским колицима и то је разлог његовог боравка у овој установи.

За "Глас" се присјетио јануара ове године, када му се промијенио живот.

- Одређени проблеми са мојим ногама почели су већ током посљедњег рата који сам претурио преко главе као војник прве категорије. Нешто су ми се сушили прсти и ја сам то све некако уз велике болове подносио. На Мали Божић ове године сам, шепајући, отишао код пријатеља, чија је кућа удаљена од моје нешто више од километра. Ту сам, сјећам се, попио коју чашицу ракије и када се почело смркавати пошао сам кући - прича Милан.

Мраз је стезао и било је и нешто снијега, што, додаје, није ништа необично за Чајниче и околину.

- Са жељом да скратим пут, умјесто утабаном стазом отишао сам неком, мени знаном, пречицом. То је, касније се испоставило, било кобно за мене. На том "краћем" путу био је неки поточић и ја сам прелазећи преко њега поквасио ноге и ту негдје пао. Звао сам у помоћ, али никога није било, јер је то пуст крај. Остао сам ту двије ноћи и скоро три дана. Када сам напокон "дошао себи", ноге су ми већ биле смрзле и ето моје несреће. Некако сам испузао на главни пут, одакле су ме комшије покупиле - каже Милан.

Послије дан-два завршио је у болници у Фочи, гдје су му одсјекли обје ноге до испод кољена.

- Ионако инвалид, постао сам још већи, очекујући одлазак на "онај свијет". Али, има Бога. Пуно тога за мене је урадио и ево ме још сам жив. Припремам се за одлазак у Институт "Др Мирослав Зотовић" у Бањалуци да ми ураде протезе и ја ћу, надам се, уз Божију и помоћ мог новог пријатеља Дарка Марића поново проходати - нада се Милан.

А ко је у ствари Дарко Марић? Ријеч је о познатом хуманитарцу из Чајнича у које је као дјечак дошао као избјеглица из Горажда током посљедњег рата, а Ђоковића никад раније није видио ни за њега чуо.

Он је мене, прича Милан, прихватио као најрођенијег и највећим дијелом својим средствима омогућио да дођем овдје у дом, јер код куће немам услова.

- Тамо ми је брат који живи сам и мене не би могао пратити оваквог какав сам након што сам изгубио ноге. Како и колика је помоћ мог новог брата и пријатеља најбоље се види по томе да је цијена мога боравка овдје у дому 1.200 марака, а ја имам борачки додатак од 120 КМ и од општине на име туђе његе и помоћи 308 марака. Све остало, моја одјећа, медицинске пелене и остале потрепштине, надокнађује, како не знам ни сам, мој брат Дарко. Хвала му до Бога - додаје плачним гласом Милан, а потврђују одговорни у дому, којима такође Милан веома захваљује за све што чине да олакшају његову свакодневицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.