Старина стражари над невидљивим градом

ВИШЕГРAД - Да се поново родим, опет бих живио на селу јер видиш ти овог раја и љепоте а погледај доље према граду магла ко море, људи се гуше у испарењима од воде а ми дишемо чисти ваздух и летимо пољем као птице - говори старина Мирко Марковић показујући из села Солила долину у којој је "нестао" Вишеград.

Нишани Мирко чворнатом сељачком руком истурену стијену на бријегу Рид и каже "да му дође понекад да се залети и скочи у маглуштину под собом као у воду на морској пучини".

- Отишли људи у град за бољим животом а сад, кад здрма криза, мало-мало па их видиш како одоздо гамижу, крче зарасле повртњаке, окресују шљиве пожегаче, тријебе ливаде и траже неку вајду од својих имања - смјешка се лукаво Мирко.

У 21 кући на Кочариму живи свега петнаестак сељака. Зграду основне школе, која је радила до пред рат, посљедњи су замандалили а врата даскама укосо заковали, учитељи Војин Лугоња и Будо Зечевић. У селу његови времешни становници селе на сеоско гробље на Црквинама, а дјечији плач се одавно не чује.

Стигао Мирко и до осамдесете, а још се не да старости. Гаји педесетак оваца, двије кравице и коња Путаља.

Сељачка филозофија живљења је једноставна. Домаћин на планини мора да има више од 50 оваца, три краве, пар волова, коња и аутомобил. И да ради, црнчи, од првог пијетла док кокоши на сједала у кокошињцу не сједу. Тако је Мирко радио цијелог живота.

- Нема ту неке мудрости. Сељак мора да изгара на њиви, у шуми, ливади до зиме а онда, кад спремни зимницу, кад сјеверац затрпа стазе и богазе, да грицка сланину, рецка пршуту, вади стари слани кајмак из качица и све то залива ракијом препеченицом. Да, умало да заборавим, ватра у шпорету се ни дан ни ноћ не гаси. A буковине Бог дао свуда око села - мудрује чича Мирко.

Јесење сјенке од букових стабала су се издужиле, подне је давно прошло, на Солилима људе милују још топли зраци сунца. A доље као да још "спава" невидљиви град притиснут теретом магле и водених испарења.

Помоћ горштацима

Општинска власт се и ове године сјетила и платила поправку пута до Мирковог и свих села на територији вишеградске општине. Кажу му да од ове године има и субвенције за узгој стада од 50 оваца.

- Сељаку је заувар кад му сто марака даш. Није то због пара, него због тога да зна да су се они из града њега сјетили. Ми горштаци никад ни за шта не молимо, наша је пензија у шталама и торовима. Колика је толика, добра је - закључује старина Мирко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.