Стари занати одумиру и у шековачком крају

ШЕКОВИЋИ - Мићо Савић је једини ковач на подручју Шековића.

Непун километар од центра града, путем ка манастиру Ловница, уз саму истоимену рјечицу налази се кућа, из чијег приземља сваког радног дана одјекује ударац чекића у гвожђе и наковањ.

Ту се не долази случајно, већ намјерно, најчешће из далека, јер путељком који силази са пута ка манастиру Ловница иду само Мићине муштерије. Њих је, како вријеме иде и савремена механизација осваја свијет, све мање. Ипак, Мићо и даље кује свој ковачки хљеб.

- Завршио сам занат давне 1970. године у Тузли. Не знам зашто сам се баш за њега одлучио, јер ми се по причању родитеља, ковачијом бавио само далеки прадједа. Но, било како било, прохујало је много времена од када замахујем чекићем по наковњу и никада се нисам покајао - започиње причу Мићо.

Каже да је ковачки занат сам по себи интересантан. Свака алатка захтијева и тајне ковачког умијећа, а основа је у каљењу метала. Може неко нешто да завари, да обруси, али да окали, то може само добар ковач.

- Потребно је познавање метала, па онда како ватру да заложиш и ускладиш са металом да се загрије, а онда и водом да хлади да метал добије одређену боју. Ту се огледа ковачево мајсторство. Новија механизација коју је донијело вријеме у којем живимо увелико је смањила потребу за ковачким занатом, па више и не постоји овај занат у школи, већ индустријски ковач, а то вам је већ нешто друго - прича нам Мићо.

Иако ковачија као и остали стари занати изумире, Мићо се не жали. Није као некад, али, опет има своје муштерије, и може да се живи, онако солидно да издржава четворочлану породицу.

"Гарави мајстори"

- Једини сам у овом крају, због тога ми муштерије долазе од свакуда, нарочито у сезони кад пољопривредне алатке требају људима. Сада се највише раде сјекире, мотике, плугови, трнокопи, али и остало. Знате, свака сезона има свој алат - објашњава Мићо и са поносом додаје да за коваче кажу да су "гарави мајстори". 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.