Фото: Стари семберски цифрани кожуни
БИЈЕЉИНA - У радњи старој 80 година, у Занатском центру у Бијељини, Ђорђо Дрвеница одржава једину ћурчијску радњу у цијелој БиХ. Наслиједио ју је од оца Бранка који је још у вријеме Краљевине Југославије изучио овај занат, а тада је у граду било још десетак ћурчијских радњи.
- Данас сам остао сам, а мени су 62 и не знам докле ћу... Ћурчијски занат је изузетно тежак, напоран и специфичан сезонски посао, пазарује се од Митровдана до Савиндана, а цијелу годину штавимо кожу, кројимо и шијемо. Данас је најмањи проблем набавити јагњећу кожу, али је процес штављена мукотрпан посао, а све се то ради у великим бурадима са соном и мрављом киселином - каже Дрвеница.
Некада, у златно доба шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека Ђорђо је продавао и по 600-700 кожуна, на стотине шубара, а сад ни десети дио тога. И то их не купују сељаци, већ углавном иду у Aмерику и Aустралију као сувенири.
- Видите, овај шарени кожун, он се ручно ради три дана, то је такозвани "цифрани шарени кожун" и био је стандардна ношња сељака у Семберији. Некада смо га радили за дан и ноћ. Посљедњих шест су купили шведски хуманитарци, један сам поклонио Музеју, а овај посљедњи чувам за успомену.
Ђорђо се јада да млади не желе да наставе традицију занатства, јер се од рада више не може обезбиједити ни минимална егзистенција. Три четири зимска мјесеца се пазарује, а обавезе држави се нижу цијелу годину. Каже да су старе занатлије у Бијељини од општине тражили да их ослободе дијела пореза у вријеме када не раде, али нису наишли на разумијевање.
Неyад Пилаковић је једини бијељински сарач, који још увијек за машином старом више од пола вијека, коју је набавио његов дједа Нијаз, ручно израђује опрему за коње: амове, кајасе, оглавине, бичеве, али и поправља и каишеве, ташне и друге ситнице. И Самир Шабановић, једини ужар на стотину километара унаоколо, још увијек прави штранге, уларе, повоце и узде. Само захваљујући огромној љубави, преостала тројица бијељински занатлија, не затварају своје радње. A подршке ниоткуда.
Старе занатлије се жале да у Бијељини више не постоји пазарни дан, данас је неко друго вријеме, сви шверцују, препродају кинеску и половну робу. Нема више и бијељинском Занатском центру разговора, довикивања од радње од радње и силног свијета који тражи, разгледа, цјењка се и пазарује.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.