Сраја Срем и Семеберија

БИЈЕЉИНA - Када се погледа ка ријеци Сави из шума, обавијених у плаветнило, одједном израња колос гвоздени мост. Жељезна грдосија, која наткрива уснулу ријеку, изгледа бајковито.

Мост на ријеци Сави код Раче изграђен је почетком тридесетих година прошлог вијека, а његовом освештању присуствовао је краљевски пар Марија и Aлександар Карађорђевић. Због тога је мост све до краја Другог свјетског рата носио краљичино име. Првобитно, он је требало да повеже Семберију са Сремом, а сада је жила куцавица саобраћаја Републике Српске.

Скакање с моста одувијек је био изазов, а то су смјели да чине само најодважнији и најспособнији. Скакати с камених носећих стубова, петнаестак метара висине и није нешто посебно, али са платоа куда пролазе возови и возила, велика је опасност.

И пењање уз гвоздену конструкцију моста по опасности је изнад скокова у ријеку. На прсте једне руке могу се избројати момци који су се пењали на његове врхове. Посљедњи је био некадашњи брочански милиционер Саво Јеремић, родом из Посавине.

Веле да је приповиједао људима да никада у животу, па ни у рату, није био тако близу смрти као на врху моста "на грби", како тај највиши дио моста називају Семберци.

На тој висини, равној двадесетпетоспратници, дувају снажни вјетрови и тешко се човјек, и када лежи на широкој конструкцији, може одржати да не падне у ријеку. Слично приповиједају и мајстори који боје мост. Они, ипак, за пењање користе најсавременију алпинистичку опрему.

Многи сматрају да би мост требало да се зове брочански, јер се налази дубоко у атару семберског села Бродац.

Без сумње, он је и у наше вријеме највећи саобраћајни објекат у сремској и семберској равници. Грађен је неколико година. И прихватили су га као рођака равничари са обје обале.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.