Соко и Цвјетко снага Његошева

Вишеград - Његош Курибан из Добруна је једини домаћин у вишеградској општини који посједује пар коња. И то не обичних, како вели, већ штајераца, добрих и паметних животиња обучених да извлаче трупце из шуме из оних мјеста гдје моћне машине не могу ни прићи.

- То су снажни коњи који могу повући и по кубик дрвета појединачно. Снага тражи и доста хране па им дневно обезбјеђујем од десет до 15 килограма жита, а за зиму око 50 метара сијена да би били спремни да се у прољеће ухвате укоштац са обловином - прича Курибан.

Коњи су Његошу десна рука, својим и њиховим радом обезбјеђује средства за живот. Набавио их је у Котор Варошу и платио 6.200 марака.

- Сад имају осам односно девет година и у најбољој су снази - прича Његош док милује коње по глави и склања им длаке са очију.

Као и сваки љубитељ животиња, Његош воли свог Сокола и Цвјетка. Канџију никад није употријебио, јер они знају и слушају његове команде. За посао који ради каже да је напоран, али истиче да нема другог избора.

Лаконски говори да је то тежак и незахвалан, а изнад свега, опасан посао.

- Ово је црн посао, хљеб са седам кора, нимало лак, нимало исплатив, али мора се, јер другог нема, а тијело хљеба иште - добацују Његошев помоћних Петар Шимшић док цапином низ стрмину тиска обловину гдје је дочекује коњоводац и вози даље према путу.

И кад увече буковином заложите своју фуруну нећете ни помислити колико је труда, зноја, људске и коњске муке потрошено док је она претворена у цјепаницу.

Његош прича да се сви јадају како су дрва скупа. Каже да он разумије све то, јер није лако издвојити за огрев кад пара нема, али исто тако треба разумјети колико је труда и зноја проливено у шуми.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.