Снагово - село усамљених стараца

БИЈЕЉИНA - Снагово, планинско село у зворничком крају, дијели судбину са свим околним мјестима. Млади су отишли у Зворник или у бијели свијет, а оно је остало опустошено и осамљено.

У Снагову, удаљеном само десет километара од Зворника, остали су само старци. Онемоћали и скоро заборављени. Једна од Снаговљанки је и осамдесетогодишња бака Петра Зечевић. Живи у трошном кућерку који само што се није срушио.

- Најтеже ми је када падне ноћ. Осамим се, а ноћ дуга као година. Увијек лијежем са страхом да ли ћу дочекати јутро. Плашим се да се кућа не сруши на мене - јадикује бака Петра.

За себе и своје остарјеле и усамљене комшије каже да су као одсјечена стабла у шуми. Док су била у шуми, здрава и висока, звали су их дрвећем, када су одсјечена, постала су кладе које труну.

Кућица баке Петре је старинска. Мала и изграђена у шепер, конструкција је дрвена, а зидови су од ћерпича, непечене земље. Ни старица не зна када је кућа изграђена. Покућство сиротињско, дотрајало, и само оно најнеопходније.

Бака Петра у Снагово, некада гласовито село на планини, дошла је из подрињске равнице, из Челопека из фамилије Стојановића. За свој старачки сиротињски живот не криви никога. Чврсто вјерује да је за то крива судбина.

- Тако ми је суђено. За Снагово сам само чула у свом родном богатом селу, али дођох да у њему проживим сав живот. И увијек у биједи и неимаштини. Имала сам два сина. Крсто је настрадао у саобраћајном удесу прије 20 година, а Марјан је био мој хранитељ. И он се упокојио прије четири године. У прошлом рату остала сам и без супруга... Остала сам сама на овом свијету - јадикује старица.

Туга у њеној кући и дворишту је толика да не може бити већа. Преголема. Што смо дуже били са баком Петром, све више смо схватали њено поређење старих људи са посјеченим стаблом.

И заиста је тако. Док је човјек млад и здрав, не осјећа невоље. Носи се са њима и издржава их. Када остари и остане сам, онда му преостане само да вегетира и да са страхом улази у ноћ.

Старица је немоћна да било како привређује. Живи од помоћи својих ријетких комшија и Црвеног крста из Зворника. Храну јој даје и Фабрика глинице "Бирач" из Каракаја.

- Још ми је једина жеља да добијем чврст кров над главом. Да заноћим под њим без страха - каже бака Петра.

Упркос томе што је добило име по снази и што је било познато по одважним кочијашима и шоферима који су савладавали његове серпентине, Снагово је сада село на издисају. Ко зна како би сада могло да се зове? Вјероватно "старчево". То би му име можда било најадекватније. A само је десетак километара удаљено од града… Толико да се у путу попуши цигарета дувана, а изгледа као да је на самом крају свијета.

Назив

Снагово је некада било веома значајно и познато у Подрињу, на обронцима Мајевице, у Спречи и на Бирчу јер је некада било на гласовитом путу Зворник - Тузла. Та комуникација до прије тридесетак година била је једина веза зворничког Подриња са спречанским крајем и Тузлом. Имала је неколико стрмих и оштрих серпентина и саобраћај на њој био је веома отежан и понекад опасан.

Требало је, веле, доста снаге да се савладају те кривине па је, вјероватно, по томе село добило име Снагово.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.