Сјећање на звјерски убијене мјештане

БAЊAЛУКA - У Добром Селу код Босанског Петровца, некадашњем селу Тук-Џевап, и ове године обиљежена је годишњица страдања 50 мјештана у Другом свјетском рату.

Иако је село данас пусто, окупили су се његови некадашњи становници да обиљеже 69. годишњицу страдања 25 дјеце, 14 жена и 11 мушкараца, које су усташе Независне државе Хрватске 17. септембра убиле на најсвирепије начине, а потом запалиле.

Једини преживјели свједок усташког злочина из 1941. године, 85-годишњи Стеван Новаковић, напомиње да је у посљедњем отаџбинском рату, 1995. године, село поново разорено и спаљено, надгробни споменици срушени, а споменик жртвама из 1941. оштећен, те да до данас није обновљен.

- Учимо и васпитавајмо дјецу да се не понове зла која сам ја проживио - поручује Стеван.

Додаје да га свака годишњица страдања подсјети на звјерски злочин који су усташе починиле над његовом породицом и другим становницима села Тук-Џевап.

- Од 50 жртава, 38 их је припадало породици Новаковић, седморо породици Гверо, из фамилије Шљивар било је четворо и од породице Шобот један члан - каже Стеван.

Додаје да су 17. септембра 1941. године мајке са дјецом из ватреног оружја убили, а затим спалили у једној кући.

- Најстарије дијете тада је имало 15 година, а најмлађе само четири мјесеца. Већина убијене дјеце, њих 14, имала је од три до седам година, а мајке од 31 до 40 година - прича Стеван. 

Додаје да је само пуком срећом успио да преживи масакр.

- Пошто су усташе окупирале село Новаковићи 29. јула 1941. године и одвеле мушкарце, у селу су остали само стари, изнемогли, жене и дјеца. Послије неколико дана побјегли смо у село Смољани - прича Стеван.

Додаје да су их једног јутра пробудили пуцњи и тада су их усташе вратиле у село Новаковићи, гдје су све куће, осим три, биле спаљене.

- Све су нас смјестили у те три куће, нисмо имали хране, тражили смо по стрњишту заостало класје жита, покоји кукуруз. Тако смо двадесетак дана живјели. Најстарији од дјеце био сам ја, имао сам 16 година - каже Стеван.

Сјећа се Стеван да им је једно вече изненада на врата дошао његов отац, али су га усташе примијетиле и одвеле у град.

- A онда је дошао 17. септембар 1941. године када су нас 39 усташе упутиле у једну кућу и ту почеле да пуцају на нас. Био сам рањен, а по мени су падали лешеви, мајка, сестре и браћа су ми били побијени. Лежао сам непомично док су бацали сламу по тијелима, послије чега су запалили кућу. Све је горјело, трпио сам док сам могао, а онда сам устао - сјећа се Стеван.

Каже да је сваког часа очекивао пуцањ, али ништа се није десило, искочио је кроз прозор, побјегао у село Смољани, а даље у планину Грмеч.

Стеванов брат, Божо Новаковић, каже да данас у Добром Селу нема никога од породице Новаковић, те да је само једна кућа обновљена послије посљедњег рата.

- Једна кућа је половично девастирана, а остале су потпуно уништене и необновљене. Тражили смо да се наше куће обнове, чекамо по други пут да видимо да ли ће се одобрити средства за обнову - рекао је Новаковић.

У Добром Селу нема ни чланова породице Шљивар, која је такође страдала у ратовима. Данас у овом мјесту гдје су почињени злочини живи само неколико породица Шобота.

Дудаковић

Мјесто злочина почињеног 1941. године удаљено је само пар стотина метара од мјеста на којем је снимљен командант Петог корпуса Aрмије РБиХ Aтиф Дудаковић, под чијом су командом и 1995. године на истом том подручју чињени злочини.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.