Ситни вез пркоса

БИЈЕЉИНA - На неправду људи одговарају бијесом, љутњом, неслагањем… али нико као Београђанка из Тршића Цвијета Зекић-Јуришевић. Кад јој је било најтеже, у вријеме бомбардовања Србије 1999. године, књижевница Цвијета Зекић-Јуришевић из подрињског села Тршић своју тугу је причала са иглом у руци.

Свакодневно - од прве до посљедње бомбе бачене на Београд - од сирене за узбуну до знака да је опасност прошла. На сваком чаршаву или јастучници везом је записала датум када су бомбе падале око ње и ко је посјетио из старог завичаја.

- То је био мој пркос неправди и страхотама које су сијале бомбе. Могла сам у то вријеме да пишем или да сликам, јер се тиме озбиљно бавим, али ја сам се наједном одлучила да везем. Пробудило се нешто подрињско, пркосно у мени, па сам почела да везем - прича Цвијета.

У зворничком Подрињу и на Бирчу дјевојке и младе жене у вријеме страдања, ратова, буна и погрома везле су одјећу, постељину, пешкире, столњаке… То је препознатљив подрињски пркосни ситан вез, на којем преовладавају мотиви из природе, првенствено цвијеће, али у топлим бојама.

- Сјетила сам се прича из завичаја да су сви моји у родбини и њихове комшинице у вријеме ратова везле. Дјевојке су тако припремале даровнине, не знајући да ли ће преживјети невоље, младе жене су везле за мужеве, браћу, дјеверове, кумове и рођаке који су били на ратиштима или у заробљеништву. Тако сам и ја урадила, али моје везенине су сложене у ормару. Показујем их пријатељима, али желим да их виде и други људи, посебно они из старог краја, па бих их, са доста радости, поклонила музејима у Бијељини, Зворнику или неком другом мјесту - објашњава Цвијета.

Показује нам своје рукотворине. Поредане и уредне баш као дјевојачко рухо. На једном предмету извезено је да је 1. априла 1999. године у двадесет један час и двадесет минута почела узбуна.

- Моје Подриње још је давно књижевник Сима Милутиновић Сарајлија назвао слободарском, вилинском земљом. И заиста је то тако. Готово да нема значајнијег брда, стијене, извора, зидина старог града или неког другог топонима а да се не зове вилинским. Тако и ја - везом сам братила и штитила и Подриње, Београд, Фрушку гору, Косово, Ниш - свако мјесто које су погађале бомбе - казује ова књижевница.

Цвијета Зекић-Јуришевић је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Објавила је до сада седамнаест књига поезије и прозе, али и пет књига са другим писцима. Веома је активна у књижевним клубовима "Бранко Ћопић" у Београду, "Иво Aндрић" у Земуну и СКОР у Новом Саду.

У посљедње три године Цвијета је објавила и три џепна издања алманаха "Савремени писци у анегдотама", чиме је знатно допринијела и историографији српске књижевности. У тим њеним књигама резервисано је и доста простора за савремене писце из Републике Српске: из Бањалуке, Бијељине, Зворника и других мјеста, али и за писце из дијаспоре.

Завичај

- Често сам у завичају, а он је од врхова Бирча, па с обје стране Дрине, преко Зворника, Бање Ковиљаче и Бијељине, све до Раче - прича Цвијета, за коју кажу да је зворничка Београђанка и београдска Зворничанка.

Оваквих животних прича о вези са старим крајем је много, али код ове је књижевнице посебно у тој завичајној љубави то што она жели да му се одужи на специфичан начин - да неком музеју у Српској поклони извезену постељину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.