Саша Срећковић, етнолог, за "Глас" открива све о вјеровањима у вези са Васкрсом

Колико села, толико обичаја. Та реченица најбоље осликава сву шароликост народних вјеровања и обичаја, поготово у дане великих светаца и празника па се тако, махом у зависности од тога гдје смо, свашта може чути - да жене не шију ни перу све до Спасовдана "због града", да се о Великом четвртку отварају Рајска врата и у рају види све што се тај дан удели сиротињи до прича о коприви као "заштитнику". Не кувају се јела, већ само млада коприва, јер "неће гром у коприве", а у неким крајевима знају и да кроз игру прикажу своје обичаје.

Детаље о још живим обичајима и народним вјеровањима, али и оним који су већ прешли или су на прагу заборава за "Глас Српске" открио је етнолог Саша Срећковић, који је музејски савјетник у Етнографском музеју Србије.

- У периоду великог поста, нарочито у време страсне-страдалне седмице на снази су углавном разни табуи који произлазе из веровања о томе како се треба припремити за највећи хришћански празник - каже на почетку.

Васкрс пада увијек у недељу, у седмици послије првог пуног мјесеца послије прољећне равнодневице. Православни Васкрс се може обиљежавати између 4. априла и 8. маја, а најважнији обичај је фарбање јаја. Ипак, готово је немогуће проверити изворе о првим траговима фарбања јаја па их сви узимају здраво за готово.

- Ускрс се вероватно обележава од другог или трећег века наше ере. Црвена боја је одувек асоцирала на крв, односно животворност и снагу, а посебно од појаве Исуса Христа и његовог страдања за цео људски род. Што се тиче јаја, постоје трагови у готово свим старим и великим цивилизацијама Антике (Феничани, Вавилон, Египат, културе Далеког истока) да је јаје сматрано извором живота, (поновног) рађања и рађања света уопште. У тим елементима би требало тражити изворе овог обичаја - тврди овај етнолог.

Управо о првом, црвеном јајету које бива офарбано пред дан Васкрса постоји и доста изрека, али и питања - гдје га држати током године и шта се ради с њим након што Васкрс прође.

- Прво фарбано јаје (а верује се и прво јаје које кокошка излегне пре свитања на Велики петак) чува се у кући као чуваркућа да би штитило кућу и укућане од свих зала до наредне године. Вероватан извор веровања је готово универзална важност прве радње која се обавља о значајним датумима и празницима, а која предсказује исход и последице те радње у наредном, обично ороченом периоду. Чуваркућа се држи на неком истакнутом месту у кући - после годину дана она се обично закопа у дну баште или се сломи па се њене корубе заједно с блатом и балегом уграђују у надвратник куће или се на пример бацају у мравињак "да би кокошке обилато носиле" и слично. Према томе, благотворно дејство чуваркуће се наставља и после годину дана - истиче Срећковић.

Доста полемике се води и о присуству симбола који приказују или асоцирају на зечеве. На питање да ли је то у духу православља, одговара да је тешко говорити о "чистоти духа" појединих традиција у глобализованом свијету.

- Свакако је лакше чувати традицију у изворном, аутентичном облику, у неким изолованим подручјима. Зец као симбол се више везује за католичку и протестантску традицију, али су га утицаји и прожимања, миграције, медији и слично, попут још неких других традиција, проширили до наших простора. Зец је, између осталог, симбол плодности у више различитих традиција, у старини је вероватно био жртвена животиња. Из германских и англосаксонских културних кругова су се проширили такви елементи и до нас. Не видим ништа лоше у томе - поручио је Срећковић.

И док се данас углавном издваја неколико главних обичаја у дане Васкрса, има оних који су заборављени. Почесто управо етнолози помињу онај да се од раног јутра дјеца и сви укућани умивају водом, неначетом водом, у којој је био здравац, босиљак и црвено јаје, те тражење поклона у цвијећу.

Срећковић каже да су, ипак, обичаји и вјеровања прилично уједначени између различитих мјеста и региона па је тако и с васкршњим. Неки су нестали, ријетки су се држали.

За ову прилику пожелио је да истакне поједине старе обичаје с доста елемената игре, из јужне Србије и са Косова и Метохије, попут "Дреље Огореље", "Пауна и паунице" и "Таратита Јежа".

- Срби у Бујановцу и околини негују необичан обичај трећег дана Ускрса и називају га "Дреља Огореља". У карневалској атмосфери прави се свадбено весеље као вид сећања на довитљиве претке, који су на прву брачну ноћ турском бегу уместо невесте послали мушкарца Дрељу Огорељу преобученог у женску одећу. Бег је, писали су хроничари, наводно опростио Србима што су га преварили, али никад више није посезао за српским снајама. На имитацији свадбе и младожењу и младу глуме мушкарци - навео је Срећковић.

"Паун и пауница" је дјевојачка игра која се играла у Првонеку до 1960. године на трећи дан Ускрса и на Ђурђевдан. Обичај је и касније био присутан код српског становништва на Косову и Метохији.

- Девојке у колу играју и певају. Две најстарије удаваче, закићене кукуреком и с прегрштом овог цвећа у руци крећу се у кругу кола, једна према другој. Једна је паун, а друга пауница. Старије жене гранама и моткама бране коло од момака који желе да га пробију и да пољубе пауна и пауницу. У Светој Петки код Кленика све до 1960. године трећег дана Ускрса била је музичко-сценска игра "Таратита-Јежа". Девојке играју и певају. У средини кола ходају две девојке које представљају младожењу и снаху. "Снаха" држи лутку, која се назива Таратита Јежа и скрива је испод футе или у прсима. Момци настоје да прекину коло и да уграбе лутку. После игре и певања лутка се растура и пада. У другом делу игре једне девојке се ухвате за руке и подигну их, а друге певају: "Шир’те порте, портари" и провлаче се - открио је Срећковић за "Глас Српске".

БРОЈ 2707

Колекција ускршњих јаја Етнографског музеја у Београду броји око 1.200 комада. За једно од најстаријих у колекцији сматра се оно с инвентарним бројем 2707.

- Бојено је у варзилу и шарано воском. Истиче стилизоване геометријске мотиве. Шаре су беле боје. Уздужном линијом је подељено на две половине у којима се налази по једна шара у облику стилизованих кука и језичака са тачкицама. Ваљевска Колубара, набављено је 1900. године, али је свакако старије (вероватно да је било међу она 143 јајета из етнографског одсека Народног музеја, која су излагана на светским изложбама у другој половини 19. и почетком 20. века). Представљена су ускршња јаја с подручја Србије и бивше Југославије. Најзаступљенија су из крајева: Ваљево, Шабац, Лозница, Београд, Чачак, Крагујевац, Нови Сад, Суботица, затим Косово и Метохија и других - рекао је Срећковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.