Рукотворине љубави и молитве

Хаџи Анастасије Милован Проле из Брчког један је од ријетких, а квалитетних кројача у БиХ и Републици Српској који шије искључиво за цркве, свештенике и монахе Српске православне цркве.

У његовој малој кућној радионици настаје сав црквени текстилни програм. Код Проле долазе свештеници из свих српских православних цркава и манастира, а његове рукотворине обишле су цијели свијет. Проле је завршио средњу Богословију, а сада је апсолвент Богословског факултета у Фочи.

Прича да се сасвим случајно опредијелио за занат који је годинама у изумирању. Одувијек је имао афинитета према игли и концу, а временом је то прерасло у љубав према кројачкој машини за којом дневно проводи и по осамнаест часова.

- Одувијек ме је занимало шивење. Бака ме је учила ткању, пошто је у мјесту гдје је живјела, у Јајцу, била једна од ријетких ткаља. Уз њу сам научио много, а опробао сам се у шивењу још док сам био у средњој Богословској школи у Фочи прије више од десет година - присјетио се Проле.

У близини школе постојала је стара фабрика са кројачким машинама, а он је долазио и молио њихове раднике да се опроба у занату.

- Уз њихову помоћ научио сам технике шивења, а на наговор пријатеља набавио сам специјалну машину за вез и већ годинама се не одвајам од ње. Само сам још више овладао занатом тако да данас израђујем све што замислим - каже Проле.

Упорношћу, трудом и жељом показао је да самоуки кројач може бити савршен и да хоби може прерасти у занимање. Кроз Пролине руке прошли су различити модели, а сам каже да све што оком види пренесе на машину.

- Већ четири године интензивно шијем сав могући црквени текстилни програм, дакле све оно што прати наше свештенике у цркву, а израђује се од тканине. Ту су мантије, одежде, црквени прекривачи, литије, плаштанице… Бавим се и ткањем народних ношњи, посебно оних дијелова које ријетко ко данас израђује, као што су појасеви. Довољно је да видим како изгледа - прича Анастасије.

Истиче да је највише поносан што је имао част да шије и за манастир Хиландар, али и за бројне епископе Српске православне цркве.

- За манастир Хиландар шио сам мантије и камилавке (капе), прслуке и све оно што је потребно за монахе. Радио сам за цркве у Америци, Словенији, Аустрији, а Србија, Црна Гора и БиХ су свакодневне - каже Анастасије.

Прича да су најтраженије мантије, а да му за шивање једне треба пет часова рада, око пет метара или мало више платна, а врло често зна и да цијелу ноћ проведе за машином.

- Мантије су обично са уникатним везовима, дискретно украшене, сиве, тегет плаве, затим одежде у бојама које канони Цркве налажу, тј. по литургијским бојама, бијела, боја злата, црвена, пурпурна, плава и зелена - објашњава Проле.

Каже да кројач црквених одежди не може бити свако, јер осим искуства потребно је познавање теолошке науке.

- Неопходно је знати историјски настанак, развој, значење и употребу црквених ствари. Да би се сачинио један епитрахиљ тачно се мора знати који орнаменти и гдје мора да стоје, које је њихово значење, не може се самоуко приступати, већ се мора знати наука и употријебити знање. То су сакралне ствари и треба бити свјестан њиховог значења, јер то није бизнис, то је љубав - истиче Проле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.