Ранко Крстовић поштар у општини које више нема

КAЛИНОВИК - Ранко Крстовић један је од тројице поштара у општини Калиновик који готово сваког дана препјешачи километре да би донио пошту до старих и изнемоглих становника "свога рејона". Ових зимских дана дијели пензије, рачуне и пошту по околним селима варошице Улог, која је шездесетих година прошлог вијека била општина.

Некада је у улошкој општини која обухвата више од половине калиновачке општине живјело 8.500 становника и радило седам основних школа. Данас не ради ниједна, а ова бивша херцеговачка општина спала је на 203 становника просјечне старости од око 70 година.

Крстовић их све зна по имену и презимену. Каже да је најстарији становник Перса Церовина већ прејездила 101 годину. Истиче да воли свој посао и људе до којих углавном стиже пјешице и додаје да прође више села него што на овом цијелом подручју има становника.

- Најудаљеније село у које носим пошту је Плочник, гдје живе само три становника који су се окупили у једном дому. Ту живи породица Додер, до које кад идем препјешачим два и по сата јер због лоших путева не могу да возим мотор - рекао је Крстовић.

Он је додао да већина села у која доноси пошту немају струју, телефон, ни пут и да 80 одсто свог рејона прође пјешице. Крстовић каже да у овим селима живи 66 пензионера, па многима осим поште носи и лијекове, а понекад и намирнице.

- Често се деси да пензију коју им понесем поново врате мени да им поплаћам рачуне - каже Крстовић.

Он истиче да ниједном није имао никакву непријатност на терену, да су га сви прихватили као члана породице и да се добро слаже са овим заборављеним старцима.

Крстовић открива да је избјеглица у Калиновику и да живи са осамдесеттрогодишњом мајком Ђурђом у алтернативном смјештају, јер су им сву имовину у селу Руђице код Добропоља запалили муслимани на почетку рата. Свједочи да су на Илиндан 1992. године муслимани упали и запалили седам села поред његовог и да су у једном дану убили 12 цивила. Каже да су сва та села данас на територији Републике Српске, али да у њих нема ко ни гдје да се врати.

Дивље животиње

Ранко Крстовић каже да док носи пошту, врло често на непроходним путевима и козјим стазама сретне дивље животиње, вука, лисицу или дивљу свињу.

- Не плашим се дивљих животиња, а више бих се препао када бих којим чудом срео неко дијете јер тога на овим теренима нема - каже Крстовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.