Рајко и Ковиљка Самарџић шест деценија у добру и злу

РОГAТИЦA - Кад смо се узели нисам имао ни пуних 20 година, а моја Ковиљка тек је била ушла у седамнаесту. У мојој кући је требало млађе женско, а Ковиљки је досадио "добровољни" рад на ондашњим омладинским и другим радним акцијама, па су то били разлози да убрзамо наше вјенчање, прича Рајко Самарџић (80) из Сељана код Рогатице.

Прво виђење Самарџићи, који су у срећном браку већ 60 година, договорили су код Ковиљкине (76) тетке Јање Васиљевић у Сељанима.

- Ја дјевојчица, а он гледан млад момак, одслужио војску и брзо ме "убиједи". Млада, луда и узех биљегу која се састојала од златног прстена. Слиједила су још два-три виђења и ево ти његових код мојих родитеља да ме просе - прича Ковиљка.

И чика Рајка сјећање добро служи. Одслужио је, каже, војни рок 10. децембра 1951. године, а оженио се већ на Савиндан сљедеће године. Основни разлог је био да помогне мајци, која је послије удаје три кћери, остала сама да опслужује сина Рајка, мужа и Рајковог млађег брата.

- Кад сам први пут видио Ковиљку, одмах ми је освојила срце. Заљубио сам се "до ушију" и брзо јој понудио брак. Била је мало збуњена. Стицао се утисак да сумња у озбиљност моје намјере, али је ипак узела биљегу, некакав прстенчић, и то је био разлог да убрзо пођемо до Мишевине да је затражимо од њених родитеља - присјећа се чика Рајко.

Све је ишло на брзака и сватови из Сељана, теретним камионом, пошли су до Месића, одатле "ћиром" до жељезничке станице Дуб недалеко од Устипраче, а онда пјешке уз "рижу" између Градине и Цвијетњака као дијела стрмог кањона Праче са лијеве стране ријеке до Мишевине. На исти начин био је и повратак. Свадба у Сељанима и наставак заједничког живота, прича Рајко, а Ковиљка одобрава.

- Био је то лијеп, али и тежак период нашег живота. Лијеп због тога што смо били млади и што нам није ништа било тешко. У љубави и уз обострано разумијевање кућили смо и градили кућу, подизали дјецу и рјешавали и најтеже животне проблеме. Радост рођења дјеце доживјели смо већ почетком фебруара 1953. године. Родио нам се првенац Зоран. Слободана смо добили у јуну сљедеће, а кћерку Зорицу пред крај 1955. године - прича Ковиљка.

Као вјечита домаћица, Ковиљка је носила највећи терет у породици. Уз бригу о троје дјеце, бринула је и о свекру Јови и свекрви Даници, али и о обради 35 дунума земље, јер је Рајко отишао у "државни" посао. Радио је као путар од јутра до мрака у Управи путева у Рогатици почев од 1954. до 1960., а онда, послије положеног возачког испита, као возач прелази у "Сарајево-путеве" гдје је остао до пензионисања 1987. године.

Док је Рајко одржавао, градио и модернизовао путеве широм горњедринске и сарајевско-романијске регије, Ковиљка је чувала кућу и одржавала имање.

- Када се осврнемо на наших 60 година заједничког живота, са задовољством можемо казати да смо успјели. Посебно смо поносни што смо на пут извели и у свијет послали наше троје дјеце. Слободан нам је догурао до звања доктора економских наука. И Зоран је завршио економски факултет у Београду, а наша мезимица Зорица, сада пензионер у Горњем Милановцу, била је угледни медицински радник. Имамо петоро златне унучади и једног праунука, нашу јабуку Николу, од Зорановог сина Немање.

Жалост за унуком

Имали су Ковиљка и Рајко и шесто унуче, Луку од кћерке Зорице. Нажалост, кад је имао девет година страдао је у саобраћајној несрећи пред крај 1991. године у Горњем Милановцу. Од те трагедије, кажу, никад се нису опоравили и са великом раном на срцу отићи ће на онај свијет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.