Припадници МУП-а Српске Мерсиха Хусаковић и Дмитар Врачар о искуствима у мировним мисијама

БАЊАЛУКА - Помагати у изградњи мира, стабилности и сигурности некоме ко је у опасности, гдје су угрожени животи и темељна људска права дјеце и жена, чини вас да будете додатно задовољни и испуњени, како са професионалног тако и са људског аспекта.

Овим ријечима започињу причу Мерсиха Хусаковић и Дмитар Врачар, иначе припадници Министарства унутрашњих послова (МУП) Републике Српске, са којима је екипа "Гласа Српске" разговарала о искуствима која носе из мировних мисија, припремама које су им помогле за ангажман, као и потешкоћама и предностима боравка у Африци и на Кипру. Најтеже од свега било је, додају они, гледати гладну дјецу, која играчке праве од блата.  

Хусаковићевој, коју је у мировну мисију одвела жеља да помаже људима, након што је то чинила у Добоју 2014. године када је цијели град био под водом, најтеже је пала одвојеност од породице. 

- Моја кћерка је први пут када сам отишла у мисију у Јужни Судан имала само 11 година. Толико ме је фалила да сам у једном тренутку у полусну осјетила њене кораке и глас у контејнеру - прича ова четрдесетогодишњакиња, за коју је одлазак у мировну мисију била добра одлука, иако је било тешких тренутака, дана када је жељела све да напусти и да оде кући. 

Међутим, уз помоћ и подршку осталих колега, успјела је да преброди тај период и настави даље. 

- Многи мисле да је нама лако, да смо отишли у мировну мисију и вратићемо се са неким бенефитима и џеповима пуних пара. Међутим, није то баш тако. Без обзира на наш задатак, ту смо да помогнемо и у другим ситуацијама. Тако на примјер, иако нисам љекар и ништа не знам о томе, од мене су тражили да порађам жену - наставља Хусаковићева.

Радила је то, каже, по неком сјећању из филмова и серија, док јој је кроз главу све вријеме пролазило питање како пресјећи пупчану врпцу, а да при томе не угрози бебу и мајку. 

-  Срећа па је на самом крају, на моје инсистирање, стигао љекар. Мало ко кад дође у мисију размишља о ризику, све нас води жеља да помогнемо колико год је то у нашој моћи. Ја сам, примјера ради, без размишљања истрчала из кампа да узмем дијете које је током сукоба само остало вани. Кад сам са њим ушла у камп, тек онда сам схватила шта сам урадила и како сам могла проћи, јер ме војска све вријеме гледала на нишану - казала је Хусаковићева, која је у вријеме короне када је била у мисији на Кипру остала без мајке, а којој ни на сахрану није могла да дође. 

Суданци су, према њеним ријечима, јако непредвидиви, један дан ратују, други мирују. 

- Недавно сам присуствовала сукобу два племена која су заратила због пара који се забављао. Наводно, она је њега преварила, због чега је избио сукоб у којем је било 20 мртвих јер се пуцало на све стране - истакла је Хусаковићева, која се недавно вратила из треће мировне мисије.

Поред оружаних сукоба, учесници мисије су свакодневно изложени разним инфекцијама, између осталог, маларији. 

Предност боравка у мировној мисији је, прије свега, искуство које се стиче на пословном, али и људском плану. 

- Током боравка у мисији једноставно сазрете као особа, промијените погледе на живот и многе ствари које вам до момента пред долазак у мисију нису биле од посебног значаја. За вријеме боравка у мисији имала сам утисак да сам у неком другом свијету, изолована од свакодневних ствари. Немам приватни живот и рутина послова је из дана у дан иста - казала је Хусаковићева, додајући да је за то вријеме стекла огромно искуство и велики број пријатеља. 

Њен колега Врачар први пут у мировну мисију отишао је 2020. године.  

- Оба пута сам био у Јужном Судану. У прву мисију сам отишао након 21 године рада у МУП-у, гдје сам обављао готово све послове, од полицајца до начелника Полицијске управе Добој. Иако имам богато домаће искуство, хтио сам да стекнем и међународно знање, поготово када је ријеч о Уједињеним нацијама - прича Врачар, који се почетком децембра вратио из друге мировне мисије. 

Када је стигао у Јужни Судан, упућен је у УН базу у Бентиу, гдје је у то доба био највећи камп за расељена лица у свијету и који је бројао више од 120.000 душа. Он је, каже, био задужен за безбједност у том кампу, око којег је ограда коју чува војска. 

- Посебно ми је било занимљиво то што су у Јужном Судану традиционални судови гдје кравом може да се откупи, између осталог, казна за неко кривично дјело или да дају говедо у виду неке надокнаде породици оштећеног чак и за најтежа дјела - истакао је Врачар, који има амбицију да поновно учествује у мисији.

За њега то представља велику прилику за стицање међународног искуства, да се види да ли је оно код куће научено, примјењиво у свијету.  

- С друге стране, ми смо најбољи амбасадори земље из које долазимо и институције којој припадамо. Такође, ова мисија ми је добро дошла и да видим докле сам стигао што се тиче личног образовања - казао је Врачар, којем је сваки одлазак у избјеглички камп био изазов, имајући у виду шта све штићеници, првенствено они најмлађи пролазе. 

Оно што би, наглашава, пожелио својој дјеци, то би исто учинио и малим Суданцима. 

- Сјећање на то колико су припадници УН помогли у изградњи мира и безбједности за вријеме рата код нас, дало ми је вјетар у леђа да одем у Африку и помогнем тим малишанима и на неки начин вратим тај дуг - нагласио је Врачар.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.