Пра­зник ве­сеља, ми­рења и пра­штања

Нај­ра­до­сни­ји пра­зник ме­ђу свим пра­зни­ци­ма код Срба је Бо­жић, ко­ји се пра­зну­је три да­на. Бо­жић се про­славља као успо­ме­на на дан ро­ђења Го­спо­да Ису­са Хрис­та, Си­на Бо­жи­јег, Спа­си­теља сви­је­та. То је пра­зник ра­ђања но­вог жи­во­та, пра­зник дје­це и дје­тињства, пра­зник ро­ди­тељства, очин­ства и ма­те­рин­ства.

Код пра­во­сла­вних Срба Бо­жић и пра­зни­ци у ве­зи са њим про­слављају се нај­све­ча­ни­је и оби­лу­ју мно­го­број­ним ли­је­пим оби­ча­ји­ма и обре­ди­ма и то је најље­пши и нај­све­ча­ни­ји пе­ри­од у ци­је­лој го­ди­ни. То је пра­зник ци­је­ле по­ро­ди­це и она је то­ком пра­зни­чних да­на оби­чно на оку­пу.

Бо­жи­ћу се ра­ду­је и ста­ро и мла­до, и му­шко и жен­ско. На не­ко­ли­ко не­дјеља пред Бо­жић, већ од Ни­кољда­на и не­ко­ли­ко не­дјеља по­сли­је Бо­жи­ћа, до Са­вин­да­на 27. ја­ну­ара, тра­је све­ча­но пра­зни­чно ра­спо­ло­жење.

Српски на­род се ве­се­ли и ра­ду­је, у ку­ћа­ма вла­да при­ја­тно ду­хо­вно ра­спо­ло­жење, у атмо­сфе­ри се осје­ћа не­ко ти­хо пра­зни­чно бла­жен­ство, па се у та­квим при­ли­ка­ма људи ми­ре, пра­шта­ју је­дни дру­ги­ма увре­де на­ни­је­те то­ком го­ди­не. 

Бадњи дан по­че­так ра­дос­ти и славља

Бо­жи­ћно ра­до­вање и славље по­чиње дан уочи Бо­жи­ћа, 6. ја­ну­ара. Тај се дан зо­ве Бадњи дан, јер се тог да­на си­је­че бадњак и уно­си у ку­ћу.

На­ро­дни оби­ча­ји око Бадњег да­на су дос­та ста­ри и до да­нас се дос­та оби­ча­ја из­гу­би­ло или за­бо­ра­ви­ло. У ра­зли­чи­тим кра­је­ви­ма, оби­ча­ји се по­не­кад ра­зли­ку­ју у не­ким еле­мен­ти­ма. Ипак, и по­ред то­ли­ке ра­зно­врснос­ти и ра­зли­ка, пос­то­ји и дос­та за­је­дни­чких оби­ча­ја ко­ји су ве­ома сли­чни, као и сје­ћање на не­ке оби­ча­је ко­ји се ви­ше не ра­де али пос­то­ји сје­ћање да се у не­ком се­лу не­ка­да и то ра­ди­ло при­је не­го што се то на­пус­ти­ло.

До­ма­ћин за­је­дно са си­но­ви­ма и уну­ци­ма при­је излас­ка сун­ца на Бадњи дан, одла­зи у шу­му да до­не­се бадњак. Њихов одла­зак објављује се пу­цањем из пу­ша­ка и пран­ги­ја. При­је не­го што по­си­је­че, до­ма­ћин би­ра оби­чно мла­до и пра­во це­ро­во дрво. Aко не­ма це­ра, он­да би тре­ба­ло да бу­де храс­то­во дрво. Ста­бло тре­ба да бу­де то­ли­ко да га до­ма­ћин на ра­ме­ну мо­же до­ни­је­ти ку­ћи. Бадњак пред­ставља дрво ко­је су пас­ти­ри до­ни­је­ли и ко­је је пра­ве­дни Јо­сиф за­ло­жио у хла­дној пе­ћи­ни, ка­да се Хрис­тос ро­дио.

Ка­да иза­бе­ре од­го­ва­ра­ју­ће дрво, до­ма­ћин се окре­не ис­то­ку, три пу­та пре­крсти, по­ме­не Бо­га, сво­ју сла­ву и Бо­жић, узи­ма сје­ки­ру у ру­ке и си­је­че бадњак. Бадњак се си­је­че и за­си­је­ца сје­ки­ром уко­со, и то са ис­то­чне стра­не. По на­ро­дном вје­ро­вању, бадњак се мо­ра по­сје­ћи са три сна­жна удар­ца. Што сје­ки­ра од три пу­та не пре­си­је­че, до­врша­ва се ломљењем или увртањем. Тај ломљени дио на бадњаку зо­ве се “бра­да” и по­жељно је да бу­де на сва­ком бадњаку. Во­ди се ра­чу­на о то­ме да дрво при­ли­ком па­да па­дне ди­рек­тно на земљу, одно­сно тре­ба па­зи­ти да се при­ли­ком па­да не за­ус­та­ви на не­ком окол­ном дрве­ту.

Ивер од бадњака се узи­ма и ставља ме­ђу кар­ли­це, да кај­мак бу­де де­бео као ивер. Кад се бадњак до­не­се ку­ћи, ус­пра­ви се уз ку­ћу, по­ред ула­зних вра­та, гдје сто­ји до уве­че.

На Бадњи дан се чим сва­не ло­жи и ва­тра уз ко­ју се прис­тавља пе­че­ни­ца, нај­чеш­ће јагње или пра­се. Же­не у ку­ћи ми­је­се бо­жи­ћне ко­ла­че, тор­те, те при­пре­ма­ју ра­зно­врсну и тра­ди­ци­онал­ну трпе­зу за Бо­жић.

Ко се то­ком го­ди­не са не­ким за­ва­дио, на Бадњи дан се са њим тре­ба по­ми­ри­ти.

Бадње ве­че, нај­дра­жи вјер­ски оби­ча­ји

Бадње ве­че спа­ја Бадњи дан и Бо­жић. Оби­ча­ји ве­за­ни за Бадње ве­че су нај­дра­жи вјер­ски оби­ча­ји у српском на­ро­ду.

Уве­че, уочи Бо­жи­ћа, бадњак се пре­си­је­ца са дебље стра­не на три ди­је­ла, те се три ко­ма­да бадњака за­је­дно са сла­мом и пе­че­ни­цом уно­се у ку­ћу.

Њих у ку­ћу уно­си до­ма­ћин са си­но­ви­ма и уну­ци­ма. Пе­че­ни­ца се но­си на ражњу изме­ђу дво­ји­це уку­ћа­на, од ко­јих је­дан прво сту­па де­сном но­гом пре­ко пра­га и поз­дравља до­ма­ћи­цу и жен­ску чељад ри­је­чи­ма: “До­бро ве­че! Сре­ћан Бо­жић и Бадње ве­че!” До­ма­ћи­ца и жен­ска чељад по­си­па­ју пе­че­ни­цу и до­ма­ћи­на са зо­би и пше­ни­цом, од­го­ва­ра­ју­ћи: “До­бро ве­че! Чес­ти­ти и сре­ћни ви и ва­ша пе­че­ни­ца!”

Пе­че­ни­ца се уно­си у со­бу гдје се ве­че­ра на Бадње ве­че, а су­тра­дан на Бо­жић ру­ча, те се при­слања из ис­то­чни зид, по­ред ико­на све­ца и кан­ди­ла. И ка­да се уно­си бадњак, до­ма­ћи­ца се поз­дравља ис­тим ри­је­чи­ма као и ка­да се уно­си пе­че­ни­ца. Бадњак се ставља на огњи­ште, одно­сно по­ред шпо­ре­та или пе­ћи, те се одмах је­дно дрво ло­жи. Та­мо гдје не­ма огњи­шта или пе­ћи, бадњак се ставља код пе­че­ни­це.

По­сли­је бадњака у ку­ћу се уно­си сла­ма, а при­ли­ком уно­шења сла­ме, до­ма­ћин и до­ма­ћи­ца се опет поз­дрављају по­мињући Бо­жић и сла­му по­си­па­ју по ци­је­лој ку­ћи. Сла­ма сим­бо­ли­зу­је сла­му у пе­ћи­ни на ко­јој се ро­дио син Бо­жи­ји Исус Хрис­тос.

До­ма­ћи­ца у сла­му под сто­лом, гдје се ве­че­ра, ставља ра­зне слат­ки­ше, си­тне по­кло­не и игра­чке, ко­је дје­ца тра­же и пи­ју­чу као пи­ли­ћи. По­сли­је Бо­жи­ћа се ова сла­ма но­си у обор, шта­лу или ам­бар, а њоме су и оба­ви­ја­ли во­ћке да би боље ро­ди­ле.

Ка­да се у ку­ћу уне­су пе­че­ни­ца, бадњак и сла­ма, уку­ћа­ни за­је­дно ста­ну на мо­ли­тву, от­пје­ва­ју тро­пар “Ро­ждес­тво тво­је...”, по­мо­ле се Бо­гу, про­чи­та­ју мо­ли­тве ко­је зна­ју, чес­ти­та­ју је­дни дру­ги­ма пра­зник и Бадње ве­че и сје­да­ју за трпе­зу да ве­че­ра­ју. Ве­че­ра је оба­ве­зно по­сна, а оби­чно се при­пре­ма пре­бра­нац, свје­жа или су­ше­на ри­ба, по­сна пи­та и дру­га по­сна је­ла.

Про­сла­ва Бо­жи­ћа

Први дан Бо­жи­ћа је уви­јек 7. ја­ну­ар. То­га да­на ују­тру, при­је сви­тања, зво­не сва зво­на на пра­во­сла­вним хра­мо­ви­ма, пу­ца се из пу­ша­ка и пран­ги­ја и објављује се до­ла­зак Бо­жи­ћа.

Тог да­на до­ма­ћин и сви уку­ћа­ни обла­че нај­све­ча­ни­ју одје­ћу и одла­зе у цркву на ју­трење и бо­жи­ћну ли­тур­ги­ју. По­сли­је слу­жбе, у цркви се при­ма на­фо­ра, ко­ја тре­ба да бу­де прва хра­на ко­ја се узи­ма на Бо­жић. Људи се поз­дрављају ри­је­чи­ма: “Хрис­тос се ро­ди!” и отпоз­дрављају: “Ва­ис­ти­ну се ро­ди!”

Ка­да до­ма­ћин до­ђе ку­ћи из цркве, поз­дра­ви све уку­ћа­не овим ра­до­сним бо­жи­ћним поз­дра­вом и они му отпоз­дра­ве љубе­ћи се ме­ђу­со­бно и чес­ти­та­ју­ћи је­дни дру­ги­ма пра­зник.

Тим ри­је­чи­ма Срби се поз­дрављају све од Бо­жи­ћа до Бо­го­јављења ко­је се сла­ви 19. ја­ну­ара.

На Бо­жић, док је до­ма­ћин у цркви, ра­но ују­тро до­ма­ћи­ца за­ми­је­си ти­јес­то од ко­јег пе­че по­га­чу ко­ја се зо­ве че­сни­ца и у њу се ставља зла­тни, сре­брни или оби­чни нов­чић. У че­сни­цу се ставља и гран­чи­ца бадњака, а та че­сни­ца има уло­гу слав­ског ко­ла­ча на Бо­жић. Ка­да че­сни­ца бу­де пе­че­на, изно­си се на сто гдје је већ пос­тављен бо­жи­ћни ру­чак.

До­ма­ћин од пе­че­ни­це за Бо­жић си­је­че нај­при­је ли­је­ву пле­ћку, гла­ву и дио од ре­ба­ра. Ка­да сви ста­ну за сто, до­ма­ћин за­па­ли сви­је­ћу, узи­ма ка­ди­они­цу, ока­ди ико­не, кан­ди­ло и све при­су­тне, те ка­ди­они­цу пре­да не­ком мла­ђем ко­ји ка­ди ци­је­лу ку­ћу. Та­да се на глас за сто­лом пје­ва бо­жи­ћни тро­пар или мо­ли­тва “Оче наш”. Кад се мо­ли­тва за­врши, прис­ту­па се ломљењу че­сни­це, ко­ја се том при­ли­ком окре­ће као слав­ски ко­лач, пре­ли­ва ви­ном и на кра­ју ло­ми.

Че­сни­ца се ло­ми на оно­ли­ко ди­је­ло­ва ко­ли­ко има уку­ћа­на, а онај ко до­би­је дио че­сни­це у ко­јој је нов­чић или дрвце бадњака, по на­ро­дном вје­ро­вању, би­ће сре­ћан ци­је­ле те го­ди­не.

Ка­да се за­врши ломљење че­сни­це, уку­ћа­ни је­дни дру­ги­ма чес­ти­та­ју пра­зник и сје­да­ју за трпе­зу.

На Бо­жић при­је по­дне у ку­ћу до­ла­зи спе­ци­јал­ни гост, ко­ји се оби­чно до­го­во­ри са до­ма­ћи­ном, а мо­же да бу­де и не­ки слу­чај­ни на­мјер­ник. У српском на­ро­ду тај се гост зо­ве по­ло­жај­ник или по­ла­зник. По­ло­жај­ник сим­бо­ли­чно пред­ставља му­дра­це ко­ји су пра­ти­ли зви­јез­ду са Ис­то­ка и до­шли но­во­ро­ђе­ном Ису­су Хрис­ту на по­клоњење.

Он се по­се­бно до­че­ку­је у ку­ћи јер је први гост на Бо­жић. По­ло­жај­ник поз­дра­ви до­ма­ћи­на и уку­ћа­не бо­жи­ћним поз­дра­вом, љуби се са њима и одла­зи код шпо­ре­та. Оби­чај је да по­ло­жај­ник узме ко­ма­де бадњака ко­ји су ве­че при­је од­сје­че­ни, те да њих на­ло­жи у пећ, одно­сно ра­ни­је на огњи­ште. Та­да по­ло­жај­ник џара ва­тру и го­во­ри здра­ви­цу: “Ко­ли­ко вар­ни­ца то­ли­ко сре­ћи­ца, ко­ли­ко вар­ни­ца то­ли­ко па­ри­ца, ко­ли­ко вар­ни­ца то­ли­ко у то­ру ова­ца, ко­ли­ко вар­ни­ца то­ли­ко пра­са­ди и ја­гањаца, ко­ли­ко вар­ни­ца, то­ли­ко гу­са­ка и пи­ла­ди, а нај­ви­ше здравља и ве­сеља, амин, Бо­же дај”.

До­ма­ћи­ца по­сли­је то­га по­слу­жи по­ло­жај­ни­ка и да­ру­је га не­ким при­кла­дним по­кло­ном. По­ло­жај­ник се на Бо­жић, а и за ци­је­лу иду­ћу го­ди­ну сма­тра гос­том ко­ји до­но­си сре­ћу у ку­ћу.

Бо­жи­ћни ру­чак, уз оба­ве­зно при­сус­тво свих уку­ћа­на, нај­све­ча­ни­ји је тре­ну­так Бо­жи­ћа. До­ма­ћи­ца ока­ди со­бу у ко­јој је пос­тављена трпе­за, а по­том и ци­је­лу ку­ћу. Пје­ва се “Ро­ждес­тво Тво­је, Хрис­те Бо­же наш...”, раз­мјењују ве­се­ли бо­жи­ћни поз­дра­ви “мир Бо­жи­ји, Хрис­тос се ро­ди”, одно­сно “мир­бо­жи се” и ло­ми че­сни­ца.

На сто­лу оба­ве­зно го­ри бо­жи­ћна сви­је­ћа, ко­ја има по­ду­шни ка­ра­ктер, а уви­јек је па­ли до­ма­ћин, за ду­ше умрлих пре­да­ка. Сви су све­ча­но обу­че­ни и ра­до­сни, јер се сла­ви Хрис­то­во ро­ђење. Украс сто­ла је и зе­ле­но жи­то, по­си­ја­но још на Све­ту Вар­ва­ру, сим­бол ра­ђања но­ве ве­ге­та­ци­је, ко­ја се при­жељку­је и сну­је у хла­дне зим­ске да­не.

Пре­ма вје­ро­вањима и оби­ча­ји­ма ме­ђу Срби­ма до­бро је да се на Бо­жић за­по­чне не­ки по­сао, јер ће он­да тај по­сао кроз чи­та­ву го­ди­ну би­ти ус­пје­шан. На овај нај­ра­до­сни­ји хриш­ћан­ски пра­зник у по­по­дне­вним ча­со­ви­ма иде се у гос­те, а нај­чеш­ће се ме­ђу­со­бно по­сје­ћу­је ро­дби­на.

Први дан Бо­жи­ћа је дан ра­дос­ти ра­ђања, обнављања жи­во­та, док се дру­ги дан про­во­ди у све­ча­ном, ти­хом до­ма­ћем ра­спо­ло­жењу, а у црква­ма слу­жи Ли­тур­ги­ја за­хвал­нос­ти Бо­го­ро­ди­ци. На се­ли­ма је оби­чај да се првог да­на Бо­жи­ћа ују­тро по­ла­зи сто­ка и по­си­па зрни­ма жи­та, да би би­ла здра­ва и на­пре­дна. Не­гдје се по­ла­зе (оби­ла­зе, по­сје­ћу­ју) и воћњаци и ви­но­гра­ди, по­си­па­ју жи­том и бо­жи­ћном сла­мом, да што боље ро­де.

Дру­ги дан Бо­жи­ћа је Са­бор пре­све­те Бо­го­ро­ди­це ко­ји црква по­све­ћу­је Бо­го­мај­ци у знак за­хвал­нос­ти што је ро­ди­ла Спа­си­теља, док се тре­ћег да­на сла­ви Све­ти ар­хи­ђа­кон Сте­фан.

Бо­жић у гра­ду

Бо­жић се да­нас, на­ро­чи­то у град­ским сре­ди­на­ма про­славља уз ма­ло изми­јењене оби­ча­је. У гра­ду, по­го­то­во у ста­но­ви­ма ни­је мо­гу­ће на ви­со­ке спра­то­ве по­ди­за­ти ве­ли­ко дрво бадњака и сла­му. Ипак, уви­јек се на­ђу ал­тер­на­ти­вна рје­шења.

Умјес­то ве­ли­ког дрве­та, у гра­ду се у цркви узме осве­шта­на гран­чи­ца бадњака и ма­ло сла­ме. То се, за­је­дно са пе­че­ни­цом, уочи Бо­жи­ћа уно­си у ку­ћу и ставља испод слав­ске ико­не на ис­то­чном зи­ду ста­на. За­па­ли се сви­је­ћа и кан­ди­ло што сим­бо­ли­ше ва­тру и огњи­ште. Стан се ока­ди та­мја­ном, из­го­во­ре се мо­ли­тве или се про­чи­та­ју из мо­ли­тве­ни­ка.

A сви бо­жи­ћни оби­ча­ји и обре­ди има­ју је­дан осно­вни сми­сао и сво­де се на је­дан циљ: Умо­ли­ти Бо­га да са­чу­ва и уве­ћа по­ро­ди­цу и имање до­ма­ћи­на. Све је то изра­же­но у крат­кој на­ро­дној здра­ви­ци и мо­ли­тви о Бо­жи­ћу: “Дај, Бо­же, здравља и ве­сеља у овом до­му, не­ка нам се ра­ђа­ју здра­ва де­чи­ца, не­ка нам ра­ђа жи­то и ло­зи­ца, не­ка нам се уве­ћа­ва имо­ви­на у пољу, то­ру и обо­ру!”

Пра­зни­ци

У пе­ри­оду око Бо­жи­ћа, нај­ва­жни­ји су пра­зни­ци Де­тин­ци, Ма­те­ри­це, Оци, Ту­цин­дан и Бадњи дан. За сва­ки од ових да­на и пра­зни­ка ве­за­ни су мно­ги ли­је­пи оби­ча­ји.

Де­тин­ци се сла­ве у тре­ћу не­дјељу пред Бо­жић, Ма­те­ри­це у дру­гу не­дјељу пред Бо­жић, Оци или Оче­ви па­да­ју посљедње не­дјеље пред Бо­жић, а Ту­цин­дан је на два да­на пред Бо­жић, 5. ја­ну­ара.

Сим­бо­ли­ка

Пре­ма на­ро­дним оби­ча­ји­ма, спре­мање пе­че­ни­це је је­дна врста жртве ко­ја се при­но­си Бо­гу. Црква је овај оби­чај при­хва­ти­ла и бла­го­сло­ви­ла, са обра­зло­жењем да по­сли­је бо­жи­ћног пос­та, ја­ка и мрсна хра­на до­бро до­ђе, по­го­то­во што су та­да изу­зе­тно ја­ки мра­зе­ви и зи­ме. За пе­че­ни­цу се оби­чно коље пра­се или јагње, а уз то не­ко још коље и при­пре­ма пе­че­ну ћур­ку, гус­ку или ко­кош.

Ло­жење бадњака је у ве­зи са огњем и огњи­штем и то је цен­трал­ни еле­мент сим­бо­ли­ке ра­ђања но­вог сун­ца, јер је и Бадњи дан одмах по­сли­је крат­ко­дне­ви­це. Мла­ди храст је спаљивањем да­ван огњу ра­ди но­ве го­ди­не, а пре­гршти вар­ни­ца ба­ца­не у не­бо су на­јављива­ле мно­го ро­да и при­но­са.

По­га­ча на све­ча­ној трпе­зи сим­бо­ли­ше са­мог Го­спо­да Ису­са Хрис­та, ко­ји је за се­бе ре­као: “Ја сам хљеб жи­ви (хљеб жи­во­та), ко­ји си­ђе са не­ба. Ко­ји је­де од ово­га хљеба жи­вје­ће на­ви­јек...” Сви­је­ћа, ко­ја се па­ли на Бадње ве­че и Бо­жић изра­ђе­на је од чис­тог вос­ка. Сво­јом свје­тлош­ћу она прес­тавља Бо­жан­ство, ко­је је без по­чет­ка и кра­ја. Сам Го­спод за се­бе ка­же: “Ја сам свје­тлост сви­је­ту...”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.