Pra­znik ve­selja, mi­renja i pra­štanja

Naj­ra­do­sni­ji pra­znik me­đu svim pra­zni­ci­ma kod Srba je Bo­žić, ko­ji se pra­znu­je tri da­na. Bo­žić se pro­slavlja kao uspo­me­na na dan ro­đenja Go­spo­da Isu­sa Hris­ta, Si­na Bo­ži­jeg, Spa­si­telja svi­je­ta. To je pra­znik ra­đanja no­vog ži­vo­ta, pra­znik dje­ce i dje­tinjstva, pra­znik ro­di­teljstva, očin­stva i ma­te­rin­stva.

Kod pra­vo­sla­vnih Srba Bo­žić i pra­zni­ci u ve­zi sa njim pro­slavljaju se naj­sve­ča­ni­je i obi­lu­ju mno­go­broj­nim li­je­pim obi­ča­ji­ma i obre­di­ma i to je najlje­pši i naj­sve­ča­ni­ji pe­ri­od u ci­je­loj go­di­ni. To je pra­znik ci­je­le po­ro­di­ce i ona je to­kom pra­zni­čnih da­na obi­čno na oku­pu.

Bo­ži­ću se ra­du­je i sta­ro i mla­do, i mu­ško i žen­sko. Na ne­ko­li­ko ne­djelja pred Bo­žić, već od Ni­koljda­na i ne­ko­li­ko ne­djelja po­sli­je Bo­ži­ća, do Sa­vin­da­na 27. ja­nu­ara, tra­je sve­ča­no pra­zni­čno ra­spo­lo­ženje.

Srpski na­rod se ve­se­li i ra­du­je, u ku­ća­ma vla­da pri­ja­tno du­ho­vno ra­spo­lo­ženje, u atmo­sfe­ri se osje­ća ne­ko ti­ho pra­zni­čno bla­žen­stvo, pa se u ta­kvim pri­li­ka­ma ljudi mi­re, pra­šta­ju je­dni dru­gi­ma uvre­de na­ni­je­te to­kom go­di­ne. 

Badnji dan po­če­tak ra­dos­ti i slavlja

Bo­ži­ćno ra­do­vanje i slavlje po­činje dan uoči Bo­ži­ća, 6. ja­nu­ara. Taj se dan zo­ve Badnji dan, jer se tog da­na si­je­če badnjak i uno­si u ku­ću.

Na­ro­dni obi­ča­ji oko Badnjeg da­na su dos­ta sta­ri i do da­nas se dos­ta obi­ča­ja iz­gu­bi­lo ili za­bo­ra­vi­lo. U ra­zli­či­tim kra­je­vi­ma, obi­ča­ji se po­ne­kad ra­zli­ku­ju u ne­kim ele­men­ti­ma. Ipak, i po­red to­li­ke ra­zno­vrsnos­ti i ra­zli­ka, pos­to­ji i dos­ta za­je­dni­čkih obi­ča­ja ko­ji su ve­oma sli­čni, kao i sje­ćanje na ne­ke obi­ča­je ko­ji se vi­še ne ra­de ali pos­to­ji sje­ćanje da se u ne­kom se­lu ne­ka­da i to ra­di­lo pri­je ne­go što se to na­pus­ti­lo.

Do­ma­ćin za­je­dno sa si­no­vi­ma i unu­ci­ma pri­je izlas­ka sun­ca na Badnji dan, odla­zi u šu­mu da do­ne­se badnjak. Njihov odla­zak objavljuje se pu­canjem iz pu­ša­ka i pran­gi­ja. Pri­je ne­go što po­si­je­če, do­ma­ćin bi­ra obi­čno mla­do i pra­vo ce­ro­vo drvo. Ako ne­ma ce­ra, on­da bi tre­ba­lo da bu­de hras­to­vo drvo. Sta­blo tre­ba da bu­de to­li­ko da ga do­ma­ćin na ra­me­nu mo­že do­ni­je­ti ku­ći. Badnjak pred­stavlja drvo ko­je su pas­ti­ri do­ni­je­li i ko­je je pra­ve­dni Jo­sif za­lo­žio u hla­dnoj pe­ći­ni, ka­da se Hris­tos ro­dio.

Ka­da iza­be­re od­go­va­ra­ju­će drvo, do­ma­ćin se okre­ne is­to­ku, tri pu­ta pre­krsti, po­me­ne Bo­ga, svo­ju sla­vu i Bo­žić, uzi­ma sje­ki­ru u ru­ke i si­je­če badnjak. Badnjak se si­je­če i za­si­je­ca sje­ki­rom uko­so, i to sa is­to­čne stra­ne. Po na­ro­dnom vje­ro­vanju, badnjak se mo­ra po­sje­ći sa tri sna­žna udar­ca. Što sje­ki­ra od tri pu­ta ne pre­si­je­če, do­vrša­va se lomljenjem ili uvrtanjem. Taj lomljeni dio na badnjaku zo­ve se “bra­da” i po­željno je da bu­de na sva­kom badnjaku. Vo­di se ra­ču­na o to­me da drvo pri­li­kom pa­da pa­dne di­rek­tno na zemlju, odno­sno tre­ba pa­zi­ti da se pri­li­kom pa­da ne za­us­ta­vi na ne­kom okol­nom drve­tu.

Iver od badnjaka se uzi­ma i stavlja me­đu kar­li­ce, da kaj­mak bu­de de­beo kao iver. Kad se badnjak do­ne­se ku­ći, us­pra­vi se uz ku­ću, po­red ula­znih vra­ta, gdje sto­ji do uve­če.

Na Badnji dan se čim sva­ne lo­ži i va­tra uz ko­ju se pris­tavlja pe­če­ni­ca, naj­češ­će jagnje ili pra­se. Že­ne u ku­ći mi­je­se bo­ži­ćne ko­la­če, tor­te, te pri­pre­ma­ju ra­zno­vrsnu i tra­di­ci­onal­nu trpe­zu za Bo­žić.

Ko se to­kom go­di­ne sa ne­kim za­va­dio, na Badnji dan se sa njim tre­ba po­mi­ri­ti.

Badnje ve­če, naj­dra­ži vjer­ski obi­ča­ji

Badnje ve­če spa­ja Badnji dan i Bo­žić. Obi­ča­ji ve­za­ni za Badnje ve­če su naj­dra­ži vjer­ski obi­ča­ji u srpskom na­ro­du.

Uve­če, uoči Bo­ži­ća, badnjak se pre­si­je­ca sa deblje stra­ne na tri di­je­la, te se tri ko­ma­da badnjaka za­je­dno sa sla­mom i pe­če­ni­com uno­se u ku­ću.

Njih u ku­ću uno­si do­ma­ćin sa si­no­vi­ma i unu­ci­ma. Pe­če­ni­ca se no­si na ražnju izme­đu dvo­ji­ce uku­ća­na, od ko­jih je­dan prvo stu­pa de­snom no­gom pre­ko pra­ga i poz­dravlja do­ma­ći­cu i žen­sku čeljad ri­je­či­ma: “Do­bro ve­če! Sre­ćan Bo­žić i Badnje ve­če!” Do­ma­ći­ca i žen­ska čeljad po­si­pa­ju pe­če­ni­cu i do­ma­ći­na sa zo­bi i pše­ni­com, od­go­va­ra­ju­ći: “Do­bro ve­če! Čes­ti­ti i sre­ćni vi i va­ša pe­če­ni­ca!”

Pe­če­ni­ca se uno­si u so­bu gdje se ve­če­ra na Badnje ve­če, a su­tra­dan na Bo­žić ru­ča, te se pri­slanja iz is­to­čni zid, po­red iko­na sve­ca i kan­di­la. I ka­da se uno­si badnjak, do­ma­ći­ca se poz­dravlja is­tim ri­je­či­ma kao i ka­da se uno­si pe­če­ni­ca. Badnjak se stavlja na ognji­šte, odno­sno po­red špo­re­ta ili pe­ći, te se odmah je­dno drvo lo­ži. Ta­mo gdje ne­ma ognji­šta ili pe­ći, badnjak se stavlja kod pe­če­ni­ce.

Po­sli­je badnjaka u ku­ću se uno­si sla­ma, a pri­li­kom uno­šenja sla­me, do­ma­ćin i do­ma­ći­ca se opet poz­dravljaju po­minjući Bo­žić i sla­mu po­si­pa­ju po ci­je­loj ku­ći. Sla­ma sim­bo­li­zu­je sla­mu u pe­ći­ni na ko­joj se ro­dio sin Bo­ži­ji Isus Hris­tos.

Do­ma­ći­ca u sla­mu pod sto­lom, gdje se ve­če­ra, stavlja ra­zne slat­ki­še, si­tne po­klo­ne i igra­čke, ko­je dje­ca tra­že i pi­ju­ču kao pi­li­ći. Po­sli­je Bo­ži­ća se ova sla­ma no­si u obor, šta­lu ili am­bar, a njome su i oba­vi­ja­li vo­ćke da bi bolje ro­di­le.

Ka­da se u ku­ću une­su pe­če­ni­ca, badnjak i sla­ma, uku­ća­ni za­je­dno sta­nu na mo­li­tvu, ot­pje­va­ju tro­par “Ro­ždes­tvo tvo­je...”, po­mo­le se Bo­gu, pro­či­ta­ju mo­li­tve ko­je zna­ju, čes­ti­ta­ju je­dni dru­gi­ma pra­znik i Badnje ve­če i sje­da­ju za trpe­zu da ve­če­ra­ju. Ve­če­ra je oba­ve­zno po­sna, a obi­čno se pri­pre­ma pre­bra­nac, svje­ža ili su­še­na ri­ba, po­sna pi­ta i dru­ga po­sna je­la.

Pro­sla­va Bo­ži­ća

Prvi dan Bo­ži­ća je uvi­jek 7. ja­nu­ar. To­ga da­na uju­tru, pri­je svi­tanja, zvo­ne sva zvo­na na pra­vo­sla­vnim hra­mo­vi­ma, pu­ca se iz pu­ša­ka i pran­gi­ja i objavljuje se do­la­zak Bo­ži­ća.

Tog da­na do­ma­ćin i svi uku­ća­ni obla­če naj­sve­ča­ni­ju odje­ću i odla­ze u crkvu na ju­trenje i bo­ži­ćnu li­tur­gi­ju. Po­sli­je slu­žbe, u crkvi se pri­ma na­fo­ra, ko­ja tre­ba da bu­de prva hra­na ko­ja se uzi­ma na Bo­žić. Ljudi se poz­dravljaju ri­je­či­ma: “Hris­tos se ro­di!” i otpoz­dravljaju: “Va­is­ti­nu se ro­di!”

Ka­da do­ma­ćin do­đe ku­ći iz crkve, poz­dra­vi sve uku­ća­ne ovim ra­do­snim bo­ži­ćnim poz­dra­vom i oni mu otpoz­dra­ve ljube­ći se me­đu­so­bno i čes­ti­ta­ju­ći je­dni dru­gi­ma pra­znik.

Tim ri­je­či­ma Srbi se poz­dravljaju sve od Bo­ži­ća do Bo­go­javljenja ko­je se sla­vi 19. ja­nu­ara.

Na Bo­žić, dok je do­ma­ćin u crkvi, ra­no uju­tro do­ma­ći­ca za­mi­je­si ti­jes­to od ko­jeg pe­če po­ga­ču ko­ja se zo­ve če­sni­ca i u nju se stavlja zla­tni, sre­brni ili obi­čni nov­čić. U če­sni­cu se stavlja i gran­či­ca badnjaka, a ta če­sni­ca ima ulo­gu slav­skog ko­la­ča na Bo­žić. Ka­da če­sni­ca bu­de pe­če­na, izno­si se na sto gdje je već pos­tavljen bo­ži­ćni ru­čak.

Do­ma­ćin od pe­če­ni­ce za Bo­žić si­je­če naj­pri­je li­je­vu ple­ćku, gla­vu i dio od re­ba­ra. Ka­da svi sta­nu za sto, do­ma­ćin za­pa­li svi­je­ću, uzi­ma ka­di­oni­cu, oka­di iko­ne, kan­di­lo i sve pri­su­tne, te ka­di­oni­cu pre­da ne­kom mla­đem ko­ji ka­di ci­je­lu ku­ću. Ta­da se na glas za sto­lom pje­va bo­ži­ćni tro­par ili mo­li­tva “Oče naš”. Kad se mo­li­tva za­vrši, pris­tu­pa se lomljenju če­sni­ce, ko­ja se tom pri­li­kom okre­će kao slav­ski ko­lač, pre­li­va vi­nom i na kra­ju lo­mi.

Če­sni­ca se lo­mi na ono­li­ko di­je­lo­va ko­li­ko ima uku­ća­na, a onaj ko do­bi­je dio če­sni­ce u ko­joj je nov­čić ili drvce badnjaka, po na­ro­dnom vje­ro­vanju, bi­će sre­ćan ci­je­le te go­di­ne.

Ka­da se za­vrši lomljenje če­sni­ce, uku­ća­ni je­dni dru­gi­ma čes­ti­ta­ju pra­znik i sje­da­ju za trpe­zu.

Na Bo­žić pri­je po­dne u ku­ću do­la­zi spe­ci­jal­ni gost, ko­ji se obi­čno do­go­vo­ri sa do­ma­ći­nom, a mo­že da bu­de i ne­ki slu­čaj­ni na­mjer­nik. U srpskom na­ro­du taj se gost zo­ve po­lo­žaj­nik ili po­la­znik. Po­lo­žaj­nik sim­bo­li­čno pred­stavlja mu­dra­ce ko­ji su pra­ti­li zvi­jez­du sa Is­to­ka i do­šli no­vo­ro­đe­nom Isu­su Hris­tu na po­klonjenje.

On se po­se­bno do­če­ku­je u ku­ći jer je prvi gost na Bo­žić. Po­lo­žaj­nik poz­dra­vi do­ma­ći­na i uku­ća­ne bo­ži­ćnim poz­dra­vom, ljubi se sa njima i odla­zi kod špo­re­ta. Obi­čaj je da po­lo­žaj­nik uzme ko­ma­de badnjaka ko­ji su ve­če pri­je od­sje­če­ni, te da njih na­lo­ži u peć, odno­sno ra­ni­je na ognji­šte. Ta­da po­lo­žaj­nik džara va­tru i go­vo­ri zdra­vi­cu: “Ko­li­ko var­ni­ca to­li­ko sre­ći­ca, ko­li­ko var­ni­ca to­li­ko pa­ri­ca, ko­li­ko var­ni­ca to­li­ko u to­ru ova­ca, ko­li­ko var­ni­ca to­li­ko pra­sa­di i ja­ganjaca, ko­li­ko var­ni­ca, to­li­ko gu­sa­ka i pi­la­di, a naj­vi­še zdravlja i ve­selja, amin, Bo­že daj”.

Do­ma­ći­ca po­sli­je to­ga po­slu­ži po­lo­žaj­ni­ka i da­ru­je ga ne­kim pri­kla­dnim po­klo­nom. Po­lo­žaj­nik se na Bo­žić, a i za ci­je­lu idu­ću go­di­nu sma­tra gos­tom ko­ji do­no­si sre­ću u ku­ću.

Bo­ži­ćni ru­čak, uz oba­ve­zno pri­sus­tvo svih uku­ća­na, naj­sve­ča­ni­ji je tre­nu­tak Bo­ži­ća. Do­ma­ći­ca oka­di so­bu u ko­joj je pos­tavljena trpe­za, a po­tom i ci­je­lu ku­ću. Pje­va se “Ro­ždes­tvo Tvo­je, Hris­te Bo­že naš...”, raz­mjenjuju ve­se­li bo­ži­ćni poz­dra­vi “mir Bo­ži­ji, Hris­tos se ro­di”, odno­sno “mir­bo­ži se” i lo­mi če­sni­ca.

Na sto­lu oba­ve­zno go­ri bo­ži­ćna svi­je­ća, ko­ja ima po­du­šni ka­ra­kter, a uvi­jek je pa­li do­ma­ćin, za du­še umrlih pre­da­ka. Svi su sve­ča­no obu­če­ni i ra­do­sni, jer se sla­vi Hris­to­vo ro­đenje. Ukras sto­la je i ze­le­no ži­to, po­si­ja­no još na Sve­tu Var­va­ru, sim­bol ra­đanja no­ve ve­ge­ta­ci­je, ko­ja se pri­željku­je i snu­je u hla­dne zim­ske da­ne.

Pre­ma vje­ro­vanjima i obi­ča­ji­ma me­đu Srbi­ma do­bro je da se na Bo­žić za­po­čne ne­ki po­sao, jer će on­da taj po­sao kroz či­ta­vu go­di­nu bi­ti us­pje­šan. Na ovaj naj­ra­do­sni­ji hriš­ćan­ski pra­znik u po­po­dne­vnim ča­so­vi­ma ide se u gos­te, a naj­češ­će se me­đu­so­bno po­sje­ću­je ro­dbi­na.

Prvi dan Bo­ži­ća je dan ra­dos­ti ra­đanja, obnavljanja ži­vo­ta, dok se dru­gi dan pro­vo­di u sve­ča­nom, ti­hom do­ma­ćem ra­spo­lo­ženju, a u crkva­ma slu­ži Li­tur­gi­ja za­hval­nos­ti Bo­go­ro­di­ci. Na se­li­ma je obi­čaj da se prvog da­na Bo­ži­ća uju­tro po­la­zi sto­ka i po­si­pa zrni­ma ži­ta, da bi bi­la zdra­va i na­pre­dna. Ne­gdje se po­la­ze (obi­la­ze, po­sje­ću­ju) i voćnjaci i vi­no­gra­di, po­si­pa­ju ži­tom i bo­ži­ćnom sla­mom, da što bolje ro­de.

Dru­gi dan Bo­ži­ća je Sa­bor pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce ko­ji crkva po­sve­ću­je Bo­go­maj­ci u znak za­hval­nos­ti što je ro­di­la Spa­si­telja, dok se tre­ćeg da­na sla­vi Sve­ti ar­hi­đa­kon Ste­fan.

Bo­žić u gra­du

Bo­žić se da­nas, na­ro­či­to u grad­skim sre­di­na­ma pro­slavlja uz ma­lo izmi­jenjene obi­ča­je. U gra­du, po­go­to­vo u sta­no­vi­ma ni­je mo­gu­će na vi­so­ke spra­to­ve po­di­za­ti ve­li­ko drvo badnjaka i sla­mu. Ipak, uvi­jek se na­đu al­ter­na­ti­vna rje­šenja.

Umjes­to ve­li­kog drve­ta, u gra­du se u crkvi uzme osve­šta­na gran­či­ca badnjaka i ma­lo sla­me. To se, za­je­dno sa pe­če­ni­com, uoči Bo­ži­ća uno­si u ku­ću i stavlja ispod slav­ske iko­ne na is­to­čnom zi­du sta­na. Za­pa­li se svi­je­ća i kan­di­lo što sim­bo­li­še va­tru i ognji­šte. Stan se oka­di ta­mja­nom, iz­go­vo­re se mo­li­tve ili se pro­či­ta­ju iz mo­li­tve­ni­ka.

A svi bo­ži­ćni obi­ča­ji i obre­di ima­ju je­dan osno­vni smi­sao i svo­de se na je­dan cilj: Umo­li­ti Bo­ga da sa­ču­va i uve­ća po­ro­di­cu i imanje do­ma­ći­na. Sve je to izra­že­no u krat­koj na­ro­dnoj zdra­vi­ci i mo­li­tvi o Bo­ži­ću: “Daj, Bo­že, zdravlja i ve­selja u ovom do­mu, ne­ka nam se ra­đa­ju zdra­va de­či­ca, ne­ka nam ra­đa ži­to i lo­zi­ca, ne­ka nam se uve­ća­va imo­vi­na u polju, to­ru i obo­ru!”

Pra­zni­ci

U pe­ri­odu oko Bo­ži­ća, naj­va­žni­ji su pra­zni­ci De­tin­ci, Ma­te­ri­ce, Oci, Tu­cin­dan i Badnji dan. Za sva­ki od ovih da­na i pra­zni­ka ve­za­ni su mno­gi li­je­pi obi­ča­ji.

De­tin­ci se sla­ve u tre­ću ne­djelju pred Bo­žić, Ma­te­ri­ce u dru­gu ne­djelju pred Bo­žić, Oci ili Oče­vi pa­da­ju posljednje ne­djelje pred Bo­žić, a Tu­cin­dan je na dva da­na pred Bo­žić, 5. ja­nu­ara.

Sim­bo­li­ka

Pre­ma na­ro­dnim obi­ča­ji­ma, spre­manje pe­če­ni­ce je je­dna vrsta žrtve ko­ja se pri­no­si Bo­gu. Crkva je ovaj obi­čaj pri­hva­ti­la i bla­go­slo­vi­la, sa obra­zlo­ženjem da po­sli­je bo­ži­ćnog pos­ta, ja­ka i mrsna hra­na do­bro do­đe, po­go­to­vo što su ta­da izu­ze­tno ja­ki mra­ze­vi i zi­me. Za pe­če­ni­cu se obi­čno kolje pra­se ili jagnje, a uz to ne­ko još kolje i pri­pre­ma pe­če­nu ćur­ku, gus­ku ili ko­koš.

Lo­ženje badnjaka je u ve­zi sa ognjem i ognji­štem i to je cen­tral­ni ele­ment sim­bo­li­ke ra­đanja no­vog sun­ca, jer je i Badnji dan odmah po­sli­je krat­ko­dne­vi­ce. Mla­di hrast je spaljivanjem da­van ognju ra­di no­ve go­di­ne, a pre­gršti var­ni­ca ba­ca­ne u ne­bo su na­javljiva­le mno­go ro­da i pri­no­sa.

Po­ga­ča na sve­ča­noj trpe­zi sim­bo­li­še sa­mog Go­spo­da Isu­sa Hris­ta, ko­ji je za se­be re­kao: “Ja sam hljeb ži­vi (hljeb ži­vo­ta), ko­ji si­đe sa ne­ba. Ko­ji je­de od ovo­ga hljeba ži­vje­će na­vi­jek...” Svi­je­ća, ko­ja se pa­li na Badnje ve­če i Bo­žić izra­đe­na je od čis­tog vos­ka. Svo­jom svje­tloš­ću ona pres­tavlja Bo­žan­stvo, ko­je je bez po­čet­ka i kra­ja. Sam Go­spod za se­be ka­že: “Ja sam svje­tlost svi­je­tu...”

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.