Празник рађања новог живота украшен најљепшим обичајима

Најрадоснији празник међу свим празницима код Срба је Божић. Празнује се три дана, а први дан Божића увијек је 7. јануар. На Божић ујутро, прије свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и божићног славља.

То је дан који се обавезно прославља у кругу породице, гдје се уз празничну трпезу дочекује и слави рођење Господа Исуса Христа. Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На овај празник мисли се на свој род и на род људски, посебно на породицу и најближе претке. Божићем се заклиње, тога дана се сви ратови прекидају милосрђем које прописује вјера хришћанска.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља свијета. То је празник рађања новог живота, празник дјеце и дјетињства, празник родитељства, очинства и материнства, па је он код Срба украшен најљепшим вјерским обичајима и обредима.

Празници уочи Божића

На неколико седмица пред Божић, већ од Никољдана и неколико седмица послије Божића, до Савиндана, траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осјећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанесене током године и цијели народ постаје једна душа.

Припреме за Божић почињу 40 дана прије 7. јануара, када почиње Божићни пост, који представља прочишћење духа и тијела пред најрадоснији догађај у православљу.

Свештеник из Бањалуке Зоран Пајкановић појашњава да је идући у сусрет Божићу Црква одредила пост од 40 дана, а посљедње седмице поста одликују празници Дјетињци, Материце, Оци, Туциндан и Бадњи дан.

- На празник Дјетињаца одрасли вежу дјецу. За откуп од везивања дјеца родитељима дају припремљене дарове. Овдје се указује на јасну хришћанску симболику: родитељи имају обавезу да у току живота “везују” дјецу хришћанским васпитањем и јеванђељским врлинама. Родитељи добијају “откуп” од дјеце у виду њихове доброте и узвраћене љубави - појаснио је Пајкановић. Додаје да никакав другачији дар од тога није љепши и драгоцјенији. Кроз ове празнике указује се на светост породице.

- Свети апостол Павле поздрављајући Филимона, поздравља и његову “домаћу цркву”, односно његову породицу, јер свака хришћанска породица треба да буде уређена као Црква у малом - истакао је свештеник Пајкановић.

Централна прослава Божића у српској народној традицији почиње два дана раније (5. јануар), на Туциндан. На тај дан се по селима коље и сређује печеница. Тога дана не ваља тући дјецу да током године не би имала чиреве, а из куће се склања сав прибор за јело.

Један обичај који се сачувао до данас јесте обичај сијања божићне пшенице као симбола обнове живота и плодности.

Бадњи дан

Дан уочи Божића, 6. јануар, зове се Бадњи дан. На Бадњи дан се бдије и не спава се, односно са нестрпљењем се очекује најсветији моменат у историји рода људског.

Назив је добио по томе што се тога дана сијече бадњак и уноси у кућу. Овим даном већ почиње божићно славље. Ујутро рано, у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући мијесе божићне колаче и торте, те припремају трпезу за Божић.

- Видљив симбол овог догађаја јесте бадњак. То је млад цер или храстић. Све је везано за ону чудесну витлејемску ноћ, када су пастири чувајући своја стада ложили ватру. На глас анђела Божијих пастири су кренули у витлејемску пећину, понијевши доста грана да наложе ватру поред новорођенчета и његове мајке, јер та ноћ бијаше хладна. Временом се у нашем народу развио читав култ везан како за бадњак, тако и за Бадње вече - појашњава Пајкановић.

Према народном вјеровању, бадњак се мора посјећи са три снажна ударца, а што сјекира од три пута не пресијече, довршава се ломљењем или увртањем. Тај ломљени дио на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна и о томе да дрво приликом пада падне директно на земљу. Када се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, гдје стоји до вечери.

Бадње вече

Бадње вече, практично, спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане, да су “као Божић и Бадњи дан”.

Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично је двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад ријечима “Добро вече! Срећан Божић, Бадње вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зоби и пшеницом, одговарајући “Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Печеница се уноси у собу, гдје се обавља вечера на Бадњи дан и божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо гдје су иконе и кандило.

Пошто се бадњак претходно исијече са дебљег краја на три дијела, величине да може да стане у шпорет или у пећ, уноси се у кућу. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо гдје нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Послије бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад су уношени бадњак и печеница. Слама се посипа по цијелој кући. Домаћица у сламу под столом, гдје се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које дјеца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпјевају тропар “Рождество твоје...”, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и сједају за трпезу. Вечера је посна, а обично се припремају пребранац, свјежа или сушена риба и друга посна јела.

Божић

На Божић ујутро, прије свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и божићног славља.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечанију одјећу и одлазе у цркву на јутрење и божићну литургију. Послије службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају ријечима “Христос се роди!” и отпоздрављају са “Ваистину се роди!” Овако се поздравља и говори од Божића до Богојављења.

Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом и они му отпоздраве, љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

На Божић, рано пријеподне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намјерник, и он се посебно дочекује у кући, а зове се положајник. Положајник поздрави дом божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата шпорета или пећи, а некада на огњишту, жара ватру и говори здравицу “Колико варница, толико срећица. Колико варница, толико парица (новца). Колико варница, толико у тору оваца. Колико варница, толико прасади и јагањаца. Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај”.

Положајник симболички представља оне Мудраце који су пратили звијезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица послије тога послужи положајника и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човјек који на Божић, и за цијелу идућу годину доноси срећу у кућу.

Рано ујутро на Божић домаћица замијеси тијесто од којег пече погачу, која се зове чесница У њу се ставља метални новчић - златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто, гдје је већ постављен божићни ручак.

Домаћин од печенице за Божић сијече најприје лијеву плећку, негдје и главу, дио од ребара и срце. Срце се исијече на онолико дијелова колико у кући има укућана и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свијећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда неком млађем кадионицу и он кади цијелу кућу. Уколико неко зна, пјева божићни тропар, а ако не, чита се наглас “Оче наш”.

Кад се молитва заврши, приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико дијелова колико има укућана. Онај ко добије дио чеснице у којем је новчић, према народном вјеровању, биће срећан цијеле те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.

Други дан Божића користи се за међусобне посјете пријатеља. Трећи дан Божића је уједно и Стевандан, и то је посљедњи дан у обичајном божићном циклусу. Тога дана се износе слама и остаци бадњака из куће. Слама се обично носи у воћњак и завеже за младо родно дрво, а један дио се запали у плодној њиви и пусти да изгори. Угарци преостали од бадњака се чувају јер су љековити и користе се у току године за лијечење обољеле стоке.

Чување традиције

Свештеник Пајкановић наглашава да, поштујући божићне обичаје, наш народ чува своју вјеру и хришћанску традицију.

- Поштујући обичаје, очувала се вјера и у много тежим временима него што је то данашње вријеме. Ма колико да нас притишће терет глобализације, у којој се потиру националне вриједности и разноликости, српски народ још љубоморно чува вјеру и обичаје својих предака и доводи дјецу у храмове, гдје се о овом најрадоснијем празнику пролама поздрав “Мир Божији, Христос се роди - Ваистину Христос се роди!” - рекао је свештеник Зоран Пајкановић.

Шта ваља радити

На божићно јутро требало би радити све што вам је задавало муке током године, јер послије тога више неће представљати проблем.

Тијесто које остаје на рукама домаћице послије прављења чеснице она би трабало да стави на воћке које су слабо родиле, да би идуће године дале више плода.

Умивање

У неким крајевима обичај је да се на Божић устаје рано и умива “на сјекири”, с оштрицом окренутом навише. Послије умивања узима се пупољак дријена и пије са вином. Умивање на сјекири симболише спирање прљавштине и сасијецање гријеха, дријен представља здравље, а вино крв Исусову.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.