Право на брисање личних података – право на заборав: Која су права грађана, а шта су обавезе контролора?

У свијету у којем лични подаци „путују“ брже него икада, право на заборав (или право на брисање података) постаје својеврсни прекидач за престанак обраде података, али и пресудна правна контрола над дигиталним трагом. У Босни и Херцеговини, нови Закон о заштити личних података својим нормама уноси јасне механизме којим грађани добијају контролу над сопственим подацима — у складу с ГДПР ом и праксама из ЕУ.

Шта је „право на заборав“ и када га грађани могу тражити?

ГДПР у члану 17 предвиђа да носилац података може захтијевати брисање својих личних података када:

• више нису неопходни за сврхе због којих су прикупљени;

• повлачи претходно дату сагласност, а не постоји други правни основ за обраду;

• је уложио приговор, а нема превладавајућих интереса контролора;

• подаци су незаконито обрађени;

• је обрада неопходна за маркетинг и носилац података се успротивио;

• обрада се односи на услуге усмјерене дјеци и малољетницима.

У БиХ нови закон у потпуности реплицира ове одредбе, гарантујући грађанима БиХ исти ниво заштите који уживају грађани ЕУ. Контролори сада имају правну обавезу да омогуће остварење права на заборав и да на то директно упозоре носиоце података.

Међутим, право на заборав није апсолутно те постоје одређена ограничења тј. могућност да се обрада личних података носилаца настави и поред изјављеног захтјева за брисање личних података. Тако је чланом 19 Закона о заштити личних података Босне и Херцеговине прописано да се обрада података може наставити:

а) ради остваривања права на слободу изражавања и информисања;

б) ради поштовања законске обавезе којом се захтијева обрада прописана посебним законом, а која се примјењује на контролора података или ради извршења задатка који се обавља у јавном интересу или у оквиру извршавања службених овлашћења додијељених контролору података;

ц) ради јавног интереса у области јавног здравља;

д) у сврхе архивирања у јавном интересу, у сврхе научног или историјског истраживања или у статистичке сврхе;

е) ради постављања, остваривања или одбране правних захтјева контролора или носиоца података.

Примјери из ЕУ и региона: Када право мора да побиједи јавни интерес

ГДПР стандарди тестирани су и у пракси. Случај Гоогле Спаин (2014) пред Европским судом за људска права показао је да чак и ако је информација у јавном домету, носиоци података имају право да траже уклањање линкова ако информације више нису релевантне, а њихови интереси превазилазе јавни интерес (у овом случају лични подаци лица чија је имовина заплијењена поступку принудне наплате која је извршена прије 10 година).

У Хрватској, закон омогућава грађанима да траже брисање података, уз стандардни рок од једног мјесеца за одговор, који се може продужити за додатна два мјесеца у сложеним случајевима, иако пракса захтијева да се о овим питањима одлучује без одлагања.

Предности и обавезе – шта носиоци података и правна лица требају знати

За грађане: право на заборав пружа контролу над профилисањем, оглашавањем и дигиталним отиском. Омогућава “нови почетак тј право на заборав”, када подаци више немају сврху обрађивања.

За правна лица: Транспарентни и правовремени одговори на захтјеве за брисање података доприносе кредибилитету. У БиХ, нови закон захтијева да контролори упозоре носиоце података о постојању права на заборав, 

Дакле, право на заборав не представља само једну „опцију“, већ нужност у модерном дигиталном друштву. ГДПР и нови Закон у БиХ нуде конкретан механизам којим грађани могу контролисати властити идентификациони траг, а правна лица које активно информишу кориснике и ефикасно проводе ове захтјеве не само да избјегавају казне, већ стичу репутацију одговорног пословања.

Ауторски текст адвоката Јоване Диљевић, сертификовани стручњак за заштиту личних података

Текст не представља правни савјет, већ лични став аутора.

Више информација можете пронаћи на: www.jovanadiljevic.com

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.