Посао тежак, ал зарада добра

ЉУБИЊЕ - Од производње се може солидно живјети. Јесте да је посао тежак, али гарантује добру зараду! У овој наоко једноставној оптимистичкој реченици сублимирано је осамнаестогодишње искуство Милана Пупића, власника фирме за производњу металног намјештаја за угоститељство "ПМП -2000" из Љубиња.

Фирма све то вријеме ради под истим именом и производним програмом, правећи баштенске и друге столице, столове разних димензија и облика, љуљашке у вртне гарнитуре - и сваке године повећава физички обим производње.

Па важи за најуспјешнију малу фирму у Љубињу и једну од најуспјешнијих у источној Херцеговини. Aли пут до овог закључка, признаје 52-годишњи власник Милан Пупић, није ни једноставан, ни лак.

- Још док су били државни послови и сигурне плате, као дипломирани економиста, одлучио сам се за овај посао, јер ме је изазивао. Напустио сам мјесто замјеника генералног директора Радне организације "Соко" у Љубињу, отишао у Столац, основао приватну трговачку фирму, а посјећујући тамошњу фабрику баш оваквог намјештаја, "Метал", јавила ми се жеља да с таквим програмом покренем своју производњу. С пријатељима, Витом Таминџијом и Божом Пецељем, покренуо сам је у мојој кући у Љубињу - прича Милан.

Током рата, додао је, они су одселили из града, а ја сам то, са породицом, наставио, без нарочите опреме, без значајнијег новца. - Знао сам да нас једино истрајност, одрицања и упорност могу извести на прави пут, да производи морају бити квалитетни, али и јефтинији од конкурентских! У први мах нисмо имали никаквог рекламног материјала. Ништа, сем наде у квалитет - и причу која се ширила од уста до уста... На крају се упорност исплатила. Сад имамо проспекте, сајт на интернету, тржиште по цијелој Босни и Херцеговини, са посебно добром продајом у Чапљини, Мостару, Коњицу и Сарајеву, цијене и даље ниже од конкуренције, па и срећу да се у овој земљи нове кафане и ресторани још отварају - каже он.       

Иако су улазне компоненте за њихову производњу за посљедње три године двоструко поскупјеле, цијене њихових производа су остале на старом нивоу:

- Резерве смо - објашњава Пупић - налазили у повећању производње и смањењу моје зараде по комаду. Тако опстајемо на тржишту. A гледано на дужи рок, тако ћемо, ипак, ја и моја четири радника више зарадити. Те, као и до сад, све дажбине на вријеме платити.
Миланова супруга Здравка је директор предузећа, син Дејан, мада је дипломирао историју на Филозофском факултету на Палама и недавно уписао постдипломске студије - овдје је "обичан радник". Ха, сви смо ми "обични радници" кад посао треба завршити на вријеме, осмјехују се Пупићи. И тако на најбољи начин потврђују Миланову првобитну намјеру да ова производња треба да остане, главним дијелом, у породичним оквирима.

         

                                      

   

                            

                                      

   

                                  

         

                                         

   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.