Пјесмом и игром чувају сјећање на завичај

БИЈЕЉИНA - Више од стотину породица са Озрена послије ратних збивања уточиште је нашло у семберском селу Трњаци, поред магистрале Бијељина - Рача.

Озренаца у Семберији има још и у Бијељини, Дворовима, Даздареву, Обарској, Патковачи и другим селима. Почетком јануара сви се окупљају у Трњацима да не забораве коријене.

- Највише Озренаца у семберској равници је из општине Лукавац, те из маглајског, завидовићког, бановићког и грачаничког краја. Дошли су са завежљајима крајем 1995. године, а сада су домаћини и своји на своме. Заложили су нова огњишта, окућили се... - рекао је Слободан Ћоба Дујковић из Горње Бријеснице код Лукавца.

- Први сам дошао у Трњаке, па сам јавио земљацима да је то лијепо село и да има мјеста за све нас. Онда су стизали једни за другима рођаци, кумови, пријатељи, комшије... И нисмо се преварили. Наишли смо на добар пријем код Трњачана, а онда смо почели куповати плацеве, по дунум или два, а ево, сада и наших нових кућа - рекао је Дујковић.

Вријеме одмиче, а Озренци се све више осјећају Семберцима. Већ су се навикли на пространу равницу, којој се крај не види.

- Још сви немамо ограде око кућа, уз које проводимо сваки тренутак лијепог времена, али смо окружени добрим комшијама. То нам је важније него да имамо позлаћене капије - каже Јован Савић који је, такође, у Трњаке дошао из општине Лукавац.

Да не би заборавили завичајне, озренске приче, пјесме, кола, музику и обичаје, Озренци се средином јануара окупљају у Дому културе у Трњацима. Манифестацију су назвали "Озренско вече", али на њој учествују и њихове комшије Семберци. Тог дана сви путеви воде у Трњаке, долазе Озренци рођацима у походе из Србије, Добоја, Бањалуке, из западноевропских земаља, али и из старог краја, они који су се вратили на родна огњишта.

На сусрету Озренаца пјевају се пјесме удвоје, реске, пркосне и грлене. Јеца виолина док прати пјеваче. Чини се као да плаче за старим крајем, а онда, наједном, свирач превуче цијелом дужином гудало преко жица, па инструмент добије нову снагу. Прстима притиснуте жице извијају милозвучне звуке, поносне, ведре и лепршаве. Цикне тако виолина, отресе све сјете, тегобе и носталгију, а онда се поведе озренско коло, дуго и дрчно. A то је, веле, најбољи знак да су Озренци заложили ново огњиште, окућили се, ородили се и оградили се добрим комшијама.

Занати

Озренци су почели, као и старосједиоци, да гаје поврће. Ипак, грађевинске занате не напуштају. Они су им главни извор зараде. На срећу, посла има доста јер је Семберија велико градилиште, зидају се куће у граду, али и у свим селима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.