Пензија са 70 година постаје нова реалност

БРИСЕЛ - Пензија са 65 година, која је деценијама важила за симбол завршетка радног вијека, у Европи полако губи статус правила. Старење становништва, пад броја радника и све већи притисак на пензијске фондове натјерали су бројне државе да мијењају постојеће моделе, па ће будуће генерације у појединим земљама радити и до седме деценије живота.

КЉУЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

• Пензија са 65 година све више постаје прошлост у Европи.
• До краја 2060-их просјечна граница у ЕУ могла би достићи 66,7 година за мушкарце и 66,6 за жене.
• У Данској би могла бити чак 74 године, а у Италији, Холандији, Шведској и на Кипру 70.
• Главни разлози су старење становништва, мањак радне снаге и притисак на пензионе фондове.
• У Српској је граница и даље 65 година, али је однос осигураника и пензионера свега 1,14 према један.
• Повећање границе само по себи није трајно рјешење, упозорава Фонд ПИО РС.

Према анализи Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), старосна граница за одлазак у пензију у Европској унији до краја 2060-их повећаће се са садашњих 64,7 на 66,7 година за мушкарце, док ће код жена порасти са 64 на 66,6 година. Пројекције се односе на генерацију која је 2024. године са 22 године ушла на тржиште рада и која би, уз непрекидну радну каријеру, у пензију одлазила крајем 2060-их.

Процјене

Европа се суочава са убрзаним старењем становништва које би могло угрозити дугорочни привредни раст и одрживост пензионих система. Медијална старост становништва Европске уније у 2025. години достигла је 44,9 година, што је за 2,1 годину више него 2015. године.

Процјене показују да би без имиграције Европска унија до 2100. године могла изгубити чак трећину становништва, док би се до 2050. године број радника могао смањивати за око милион људи годишње.

Мањи број запослених значи спорији привредни раст у тренутку када трошкови за пензије и здравствену заштиту настављају да расту. Због тога економисти сматрају да ће многе европске земље морати да спроведу реформе пензионих система, прије свега постепеним повећањем старосне границе за одлазак у пензију.

ОЕЦД наводи да је повећање старосне границе један од најчешћих начина очувања финансијске одрживости пензионих система без директног смањења пензија. Алтернатива су већи доприноси или мања пензиона права, али су такве мјере политички далеко осјетљивије.

Према важећим прописима, највишу старосну границу за одлазак мушкараца у пензију тренутно имају Данска, Норвешка, Исланд и Холандија - 67 година, док је просјек Европске уније 64,7 година. На другој страни је Турска, гдје мушкарци у пензију одлазе са 52 године.

Међутим, наредне деценије донијеће велике промјене. У Данској би граница могла достићи чак 74 године, у Естонији 71, а у Италији, Холандији, Шведској и на Кипру 70 година. Међу највећим европским економијама најдуже ће радити Италијани - до 70. године живота. У Њемачкој граница ће бити 67, док ће Французи и Шпанци у пензију одлазити са 65 година. Највећа промјена очекује Турску, гдје ће мушкарци, према пројекцијама, умјесто садашње 52 године радити до 65. године живота.

Иако се у Републици Српској за сада не разматра повећање старосне границе на 67, 70 или више година, проблеми који су натјерали европске земље на реформе све су израженији и на овим просторима. Према важећем Закону о пензијском и инвалидском осигурању, право на старосну пензију стиче се са 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања.

Фонд ПИО Републике Српске исплаћује пензије за око 295.000 корисника. Просјечна пензија износи око 700 марака, док пензије са пуним радним стажом прелазе 1.000 марака. Ипак, највећи изазов није само висина пензија, већ однос броја запослених и пензионера. Као и у већем дијелу Европе, становништво стари, број младих се смањује, а све више радно способних људи одлази у иностранство.

Сви муче исту муку

Директор Фонда ПИО Републике Српске Младен Милић упозорава за "Глас Српске" да је однос броја осигураника и корисника права већ сада један од највећих проблема пензионог система.

- Број активних осигураника, односно лица која су пријављена на обавезно пензијско и инвалидско осигурање, тренутно је 1,14 према један. Дакле, 1,14 осигураника плаћа доприносе, а један је корисник права. То је тренутно најнижи однос између активних и такозваних пасивних осигураника на простору бивше Југославије. Сви пензијски системи који почивају на међугенерацијској солидарности налазе се у незавидној ситуацији јер број корисника права расте брже од броја осигураника - истакао је Милић.

Наводи да је слична ситуација у већини земаља насталих на простору бивше Југославије.

- Ако посматрамо подручје бивше Југославије, готово сви имају однос испод два осигураника на једног корисника права, изузев Црне Горе, која због сезонског карактера туризма у љетњој сезони ангажује око 60.000 радника у туристичком сектору, па се тај однос поправи и износи око 2,09 према један. Сви остали су далеко испод тога. Највећи дио држава насталих на простору бивше Југославије има однос између броја осигураника и корисника права испод 1,5 према један - каже Милић.

Указује да се са истим изазовом суочавају и најразвијеније европске земље, јер све мање система може да се финансира искључиво из доприноса.

- Земље Европске уније, нарочито високоразвијене државе и земље Скандинавије, такође се налазе пред истим проблемом. Само Луксембург и Норвешка тренутно изворним доприносима, односно средствима која се прикупе од уплата, могу у потпуности покрити исплату пензија. Код свих осталих држава буџети надомирују недостајућа средства - истакао је Милић.

Он је додао да се разлике између система огледају и у степену покривености пензија из доприноса.

- Једна од држава на простору бивше Југославије прикупља само 46 одсто средстава потребних за исплату пензија путем доприноса, док остатак надомирује буџет. Када је у питању Република Српска, недостаје нам између 12 и 12,5 одсто средстава на мјесечном, односно годишњем нивоу. То нас сврстава међу системе са најмањим процентом недостајућих средстава и највећом покривеношћу исплата пензија из доприноса - навео је Милић.

Говорећи о могућем повећању старосне границе за одлазак у пензију, он је нагласио да је то само једна од могућих мјера, али не и трајно рјешење.

- Све државе већ увелико разматрају подизање старосне границе. Међутим, ако се донесе само та мјера, она неће дати ефекат који се жели, јер је краткорочног карактера. Она може привремено, на годину или двије, у зависности од тога за колико година се граница подиже, смањити број нових пензионера, али се након тог периода наставља исти тренд. Зато мора да се направи комбинација различитих мјера. Поред повећања старосне границе, мора се ићи са стимулисањем дужег рада, развојем добровољних пензијских осигурања и другим рјешењима како би пензијски системи били стабилнији, одрживији и дуготрајнији - поручио је први човјек Фонда ПИО.

Финансијско планирање

И финансијски савјетник Владимир Ђукановић сматра да демографске промјене и све већи притисак на пензионе системе показују да се будуће генерације неће моћи ослањати искључиво на државне пензије.

Према његовом мишљењу, традиционални модел у којем велики број запослених издваја средства за све већи број пензионера постаје све теже одржив због старења становништва, пада наталитета и дужег животног вијека. Он подсјећа да је темеље модерног пензионог система крајем 19. вијека поставио њемачки канцелар Ото фон Бизмарк, у вријеме када је на једног пензионера долазило око пет запослених.

- Такав однос омогућавао је да систем међугенерацијске солидарности функционише без већих проблема. Данас је ситуација потпуно другачија. Због старења становништва и мањег броја радника, у многим европским земљама однос запослених и пензионера драматично је погоршан, а у појединим државама приближава се односу један према један, што све више оптерећује јавне финансије и доводи у питање дугорочну одрживост система - навео је Ђукановић за "Глас Српске".

Он истиче да ће финансијско планирање морати да почне много прије одласка у пензију. Лична штедња, дугорочно инвестирање и стварање додатних извора прихода, попут улагања у инвестиционе фондове, акције, обвезнице или некретнине, постајаће све важнији дио финансијске сигурности. Како наглашава, циљ није да државна пензија буде замијењена, већ да буде допуњена сопственом уштеђевином и приносима од инвестиција како би се у старости задржао животни стандард.

Ђукановић посебно наглашава да је највећа предност вријеме, јер чак и релативно мала, али редовна издвајања током више деценија могу, захваљујући сложеној камати и приносима од инвестиција, створити значајну финансијску резерву. Због тога савјетује да се са штедњом и инвестирањем почне што раније, умјесто да се будућност заснива искључиво на државној пензији.

Проблеми све већи

ОЕЦД упозорава да ће у наредних 25 година становништво његових чланица значајно остарити. На сваких 100 особа старости од 20 до 64 године број старијих од 65 година повећаће се са 33 у 2025. на 52 до 2050. године. За поређење, 2000. године тај однос износио је 22 старије особе на 100 радно способних. То значи да ће све већи број пензионера зависити од све мањег броја радника који уплаћују доприносе. Због тога европске државе већ мијењају правила и продужавају радни вијек као један од кључних начина очувања пензионих система.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.