Друштво
Иако је први пар опанака наопутио у 45. години, бивши возач, данас пензионер, једини је амбициознији опанчар у источној Херцеговини
ЉУБИЊЕ - У смутном ратном времену, иза линије фронта, гдје човјека напросто глође слободно вријеме док чека смјену, неко је играо карте, неко резбарио чибуке, а 45-годишњи Слободан Поповић, родом из љубињског Бјелошевог Дола, наопутио је прве опанке! Кроз главу су му истог трена пролетјеле слике давног, оскудног и босоногог дјетињства, кад је као ђаче петог основне (након четири разреда завршена у селу Крушевици) ступио у градску, љубињску школу: прво што је запазио јесте да су му сви вршњаци у опанцима, изузев Бруне Дасовића, Љубана Павића и Рагиба Шатора, чији очеви бјеху тада руководиоци, па су и дјеци купили гумењаке (калоше). Кратко речено: било је то вријеме опанака! A кад је касније то вријеме минуло, многи су помислили да се више никад неће вратити. Заборавили су на шила, клијешта, опуту, излизане и одбачене аутомобилске гуме... Да, баш старе гуме ником нису требале! Зна то Слободан боље од других, пошто је и сам 20 година био возач теретних камиона AПРО "Херцеговина", стизао у многе крајеве бивше Југославије, али нигдје није видио да неко тражи гуму за ђон оне старе обуће, што се одавно преселила и у његове далеке успомене. Међутим. - Међу изненађењима које нам је донио рат - прича Слободан - бјеше и то да смо одјеће имали колико смо хтјели, а са обућом је многи оскудијевао. Обућа се, уз то, брже и дерала! Зато сам набавио прибор - и први пар опанака сам наопутио по сјећању, јер сам као дијете загледао како то ради мој отац Данило. И, ето, добро сам запамтио. О његовом умијећу брзо се прочуло, а он га не напушта, ево, ни пуних 16 година. До сада је наопутио неколико стотина парова! Из почетка их је даривао најближим. A онда је прије двије године упознао Енеса Боровца из Мостара, ветеринара по образовању, али и власника сувенирнице код Старог моста у том граду. Би ли их радио за мене, понудио му је, и Слободан Поповић је прихватио. - Задовољан сам. Радим их по бројевима, и колико ми је познато, једини сам који се овим бави озбиљније у цијелој источној Херцеговини. Управо сам му припремио 18 пари. Кожу потребне дебљине за опанке производе само у Руми, канап набављамо у Мостару, гумену траку за ђонове у Сарајеву! Боровац то послије продаје културно-умјетничким друштвима, туристима, сваком кога то занима и коме треба... Мени плати 70 марака по пару... Пензионер сам, обрађујем и мало земље, а ово радим између послова. Да се још и нашалим: као неко ко је први пар наопутио у 45. години, ни сањао нисам да ћу изградити овакву каријеру у 61. години - прича Слободан. Звали су га, напомиње, и из КУД-а "Веселин Маслеша" из Бање Луке, но како му нису могли набавити материјал, од посла није било ништа. Поповић им је, ипак, поклонио два пара - један са опутом, други са канапом. Било му је, вели, драго да се уопште још неко интересује за то старо умијеће. У самом Љубињу, гдје се Слободан недавно из Бјелошевог Дола доселио у своју кућу са супругом Олгом и 16-годишњим сином Жељком, за том старом обућом поново никакве потражње нема. Aли, њега то не онеспокојава, па узимајући калуп, шило и клијешта, уз осмијех, закључује: - Опанак ти је такав: има боља и гора времена, али никад му не реци - никад! Ж. ЈAЊИЋ
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
