Од отписане до стоте

ТЕСЛИЋ - Да ће Вида Илић имати тежак живот, било је јасно још далеке 1911. године, када се родила у селу Рисовцу на Грмечу. Била је стара тек неколико дана, када је њен отац отишао у рат у Србију, одакле се никада више није вратио.

Каже да је живјела свакако, а највише са патњом и муком. Туговало се и за очевом четворицом браћом, који су оставили кости негдје на путу према Солуну.

Срећа је накратко погледала 1933. године, када се Вида удала за Милу из свог села, са којим је изродила троје дјеце: Мару, Николу и Зору. Убрзо послије тога почео је Други свјетски рат. Навалили, каже Вида, на Грмеч сви - четници, партизани, окупатори.

- Сравњено је све са земљом. Народ протјеран и поубијан - присјећа се Вида.

Одмах на почетку рата мобилисан је њен супруг Миле, који је, по њеним ријечима, погинуо на Сутјесци 1943. године.

- Никада није нађен, али његово име се налази на спомен-плочи на Тјентишту - прича бака Вида.

Ни од три њена брата ниједан се из партизанских јединица није вратио. Један је убијен на кућном прагу и то 1945. године. Рат је преживио само један брат, који је провео четири године у ропству у Њемачкој, али нажалост, након рата је преминуо од посљедица мучења.

- Биле су то праве муке, бјежати по шумама по снијегу са троје мале дјеце, али жива глава све издржи - присјећа се Вида тих дана. Послијератне године, поред глади, биједе и болести донијеле су и самоћу. Дјеца су упућена на школовање по домовима бивше државе, а Вида је остала да живи сама у Рисовцу на окрутним планинским висовима Грмеча.

Од окрутног и тешког живота Виду је здравље све више напуштало. Кћерка Зора, која је прва генерација медицинара у добојској Медицинској школи, била је удата у Теслић за Стјепана Томића и запослена у теслићком Дому здравља, једина је обилазила мајку Виду у болници у Дрвару.

Тада почиње још један дио животне приче Виде Илић, који се наставио у Теслићу. Поред тешке болести, ваљало се растати и са родним крајем и Грмечом. Зет Стјепан и кћерка Зора отишли су у дрварску болницу и тражили да Вида иде код њих у Теслић. Зора је рекла доктору да ће бака лијечење и даље операције наставити у Добоју.

- Водите је гдје хоћете, она неће "саставити" више од сто дана - присјећа се Зора докторових ријечи у Дрвару. Било је то 1964. године и, по Зорином мишљењу, ни тај љекар, који је тада имао једва тридесет година, вјероватно више није жив. A бака, ево, доживи и деведесет седму годину.

Бака Вида добро види и чује, а бистро се сјећа свих доживљаја, посебно година муке, патњи и страдања. Нема се пуно чега лијепог сјетити кроз живот. Доживјела је мир, који је нашла код кћерке и зета у Теслићу. Добри су јој, прича, и свуда је воде, на море, излете, гостовања...

- Нисам пуно срећна ни што сам жива, јер за оволике године само сам трагала, сахрањивала, патила. Недавно је умрла кћи у Канбери, томе никад краја. Ето, имала сам срећу да ме узму Стјепан и моја Зора, коју сам у торби стару само 21 дан носала по грмечким брдима, бјежећи од окупатора и домаћих издајника. Ту торбу моја кћерка чува и сада за успомену - каже Вида.

Гинисова књига рекорда

Стјепан каже да је Вида заслужила сву његу и пажњу коју има, јер је задужила и његу и кћерку Зору. Годинама је у Теслићу спремала ручак, бринула о кући, чувала дјецу и била од велике помоћи, јер су он и Зора радили. Данас су обоје пензионери, а и бака има пензију и инвалиднину од општине Теслић.

- Могли бисмо моја пуница Вида и ја по дужини заједничког живљења ући у "Гинисову књигу рекорда", јер зет и пуница се друже понекад у гостима, а види нас, ушли дубоко у пету деценију и ако буде среће и здравља још дуго ћемо - нада се Стјепан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.