Од бакине "сингерице" до ношњи које путују свијетом

СРБАЦ - У времену када се све више тога производи брзо, машински и по истом калупу Гордана Митраковић Ђаковић из Српца остаје вјерна ономе што настаје полако, иглом, концем, стрпљењем и љубављу. Њене вјеште руке стварају народне ношње, везу, шију, хеклају и плету, а бави се и израдом украсних свијећа.

По струци је текстилац, а потиче из породице у којој су се мајка и бака бавиле рукотворинама и на њу пренијеле своје знање. Временом се и у њој родила жеља да настави традицију својих предака. Сјећање је враћа у родне Бајинце, гдје је њена бака израђивала традиционалне одјевне предмете. Међу њима је била и бошча, марама која је означавала удату жену.

- Бошча се израђивала од бијелог и црвеног платна. Рубови су били црвени, а надглавље бијело. Жене су је носиле и на копању, јер је бијела боја одбијала сунце. Имала је мали крстачки вез који је означавао тробојку - каже Гордана.

МАШИНА ОД БАКЕ

Од баке је наслиједила и стару Сингерицу, која јој данас није само машина за шивење већ породични аманет.

- Моја бака је правила прслуке од плиша, све ручно, са иглом, док није добила прву Сингерицу од свог брата. Потом ју је дала мојој мајци, а ја сам је наслиједила - поносно истиче Гордана.

Ношње израђује према старим записима и књигама етнолога. Ради моделе из разних крајева, али посебно ношње са Лијевча поља. Највећи дио посла је ручни, а један богато извезен прслук захтијева и двадесетак сати рада.

- Највише волим да радим увече, када се све смири. Тај мир унесем у платно. Ако нешто није правилно, у стању сам пет пута да опарам док не буде како треба. То је искрена љубав пренесена на платно - наводи она.

Велики проблем су, каже, материјали. Некада се платно ручно ткало од лана и конопље, док се данас тешко проналази оригинална тканина.

- Када ми сестра из Загреба пронађе на пијаци старо ланено платно и донесе ми га, ја сам пресрећна. Тога више готово нема. Све је отишло у синтетику. Без доброг ткања нема добре ношње. Често одем у Нови Сад у како бих набавила квалитетан материјал - каже Гордана, која је недавно почела израђивати и шајкаче, као дио српског националног идентитета.

НАРУЏБА ИЗ АФРИКЕ

Њене ношње данас путују ван Српца, стигле су у Русију, а посебно памти младића из Прњавора који је ношњу наручио за сина који живи у Африци.

- Имао је заказан лет и три ноћи нисам спавала да бих га испоштовала и да би могао понијети ношњу. Када је дошао по њу, одушевио се и плакао. Рекао је: "Нисам вјеровао да ћете прихватити наруџбу и да ће овако лијепо изгледати." Послије ми је послао слике дјетета у ношњи. У школи су имали приредбу гдје дјеца облаче одјећу краја из којег потичу. Мени је била велика част што то дијете носи моју ношњу с љубављу - признаје Гордана.

Посебну успомену чува и на једну свадбу у Градишци, гдје су се младић и дјевојка вјенчали у њеним ношњама. Све чешће јој се обраћају и младе мајке које желе традиционалне хаљинице за крштења за своје кћерке.

УНИКАТ

- Свака хаљина коју направим је уникатна, по мјери. Са мајкама договорим мотиве, да ли класику, цвјетне детаље или срца. Радила сам хаљиницу и за своју унуку, са датумом њеног крштења. Свештеник у Њемачкој био је одушевљен и рекао да је нешто посебно - каже Гордана.

Важан дио њеног рада је и преношење знања. Кроз Удружење жена Србац, чији је дугогодишњи члан, организује радионице на којима се учи вез.

- Желим да пренесем младима знање о изради ношње јер није никаква вриједност ако нема неко да запамти. Недавно смо у удружењу извезле столњак од материјала и конца које је једна жена донијела од своје мајке. Сада тај столњак носимо када представљамо удружење. Важно ми је да њена кћерка зна да живот њене мајке није отишао у заборав - истиче она.

Гордану посебно радује што се млади поново интересују за традицију. Дјевојке из Бањалуке које раде кетеринг за свадбе наручивале су од ње прслуке и прегаче са народним везом, како би и њихова одјећа била дио традиционалног амбијента. И сама је годинама играла фолклор и носила народне ношње, све док је повреда кољена није удаљила од игре. Ипак, када се окупе жене из удружења, понекад поново заигра.

- Када видим да се неко обукао у моју ношњу, поносна сам. Знам да мој рад није узалудан, него да се поново враћамо одакле смо кренули. Мени је највећа награда када мој рад оде у свијет и представи мене, удружење и нашу традицију. Зато ћу томе научити и своје унуке. Док год постоји неко ко ће вести и носити ношњу, наше насљеђе живи - закључује Гордана.

ЖЕЉА МАЛОГ ПАЉАНИНА

Посебно памти причу о дјечаку из Пала чије сестре су играле у културно-умјетничком друштву, али он није. Једном приликом су му у кући обукли неки велики прслук, а он је рекао да жели своју ношњу. Тада је његова бака сазнала за Гордану преко интернета и одлучила да унуку испуни жељу.

- Када је ношња стигла, три дана је није скидао. Чекали су да заспи па му је скину, а он се ујутро љутио и говорио: "Зашто сте ми скидали, ово ми је тета Гога радила." Сада је порастао и треба му нова, али он каже да неће дати ову, док му не пошаљем другу - кроз смијех се присјећа Гордана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.