Његујући православне обичаје савремене породице чувају богату традицију

Уз звуке црквених звона, савремени православни вјерници кроз молитву и ломљење чеснице прослављају најрадоснији хришћански празник. Трпеза је богатија, дом испуњен смијехом и радошћу, а млађи и старији неријетко добију и мале поклоне, симболе љубави и пажње, који уносе вјеру, радост и наду у нову годину.

И данас, као и некада, одрасли чувају традицију и уводе малишане у свијет обичаја који се преносе с кољена на кољено.

Божић је прије свега породични празник који окупља све генерације, а дјеца у њему имају посебно мјесто. За најмлађе, овај дан остаје прелијепа успомена на безбрижне тренутке дјетињства, успомена коју они касније преносе на своју дјецу. На овај начин не чува се само богата традиција, већ његују и најважније вриједности: љубав, пажња и топлина породичног дома.

Дан након спомена светог апостола Филипа, све до празника Рођења Христовог траје божићни пост, такође познат и као Филипов пост, односно Четрдесетница. Смисао божићног поста није само у уздржавању од одређене хране, већ прије свега у духовном очишћењу, појачаној молитви и смирењу.

Од Бадњег дана до Малог Божића свака породица уводи у свој дом симболе вjере, радости и наде који празник чине још свечанијим и ближим срцу сваког члана породице.

Дјетињци, Материце и Оци

У недјељама које претходе Божићу у српској православној традицији обиљежавају се посебни празници који симболизују чврсте породичне везе, слогу и мир. Дјетињци се славе треће недјеље пред Божић, Материце друге, док се Оци или Очеви обиљежавају посљедње недјеље уочи најрадоснијег хришћанског празника.

Дјетињце вјерници обиљежавају тако што одрасли, најчешће родитељи или старији чланови породице, у шали вежу дјеци руке или ноге за сто или столицу. Дјеца се "дријеше" поклонима које дају родитељи, а овај обичај носи симболику породичне блискости, радости и међусобне пажње. На Материце дјеца рано ујутару, унапријед припремљеним канапом, марамом или каишем, на препад вежу своје мајке за ноге, исто онако како су мајке њих везивале на Дјетињце. Мајка се прави да не зна зашто је везана, а дјеца јој честитају празник. Како би се "дријешила", мајка дјеци дарује поклоне, најчешће слаткише или колаче. На исти начин вежу се и све удате жене у кући, које се такође дријеше поклонима. Оци, односно Очеви празнују се тако што дјеца вежу своје очеве, који се потом "дријеше" поклонима.

Туциндан

Два дана пред Божић, 5. јануара, обиљежава се и Туциндан, када домаћини припремају божићну печеницу. Некада се печеница "тукла", односно убијала крупицом соли или ушицама од сјекире, након чега се прасе или јагње клало и спремало. По том обичају овај празник је добио своје име. Према народном вјеровању, на Туциндан није добро тући дјецу, јер ће у противном бити неваљала цијеле године. Такође, вјерује се да се на овај дан не смије ништа давати из куће, а да дугове треба вратити, како домаћин не би остао дужан до сљедећег Божића. Према народним обичајима, спремање печенице представља једну врсту жртве која се приноси Богу.

Бадњи дан

Сваке године 6. jануара православни Хришћани обиљежавају Бадњи дан који је добио име по бадњаку, младом храстовом или церовом дрвету, који се уочи Божића сјече и доноси кући. Још у раним јутарњим часовима домаћини одлазе у шуму и бирају младо дрво које могу понијети на рамену.

Прије сјече, домаћин се окреће ка истоку, крсти се и помиње Бога и предстојећи празник. Бадњак се сјече са источне стране, најчешће са три снажна ударца, а ако се не обори одмах, довршава се ломљењем. Када се донесе кући, бадњак се наслања уз улазна врата и ту стоји до вечери. Некада се овај обичај строго поштовао, док је данас за многе постало уобичајено, без журбе, отићи до уличних продаваца, одабрати граначицу бадњака и унијети је у кућу. У међувремену, у домаћинству се ложи ватра, приставља печеница, а жене припремају божићне колаче и трпезу за најрадоснији хришћански празник. У вечерњим часовима домаћин уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Бадњак се уноси у кућу и ставља поред шпорета или пећи, гдје се један његов дио одмах ложи, док се у домовима без огњишта одлаже уз печеницу. Потом се уноси слама, која се простире по кући и симболизује сламу у витлејемској пећини. Под столом се у сламу стављају слаткиши и ситни поклони које дјеца траже, пијучући као пилићи, што у дом уноси посебну радост и живост, а тај обичај у народу је познат као "пијукање". Бадњу вечеру обиљежава посна трпеза.

Божић

Први дан Божића православни вјерници прослављају 7. јануара. Још прије свитања, звона на православним храмовима оглашавају Христово рођење.

Након јутарњег богослужења, вјерници примају нафору, која је прва храна која се узима на Божић. Поздрављају се ријечима: "Христос се роди!" на шта се одговара "Ваистину се роди!". Овим поздравом Срби се поздрављају све до Богојављења, 19. јануара.

Док је домаћин у цркви, домаћица у раним јутарњим часовима мијеси тијесто за чесницу, односно божићну погачу. У чесницу се ставља новчић, у народу се вјерује да ће онај ко у свом дијелу одломљене чеснице пронађе новчић или дио бадњака бити срећан и напредан током године.

Домаћин пали свијећу, кади иконе, кандило и укућане прије ручка, након чега се за трпезом чита молитва "Оче наш". Чесница се потом окреће, прелива вином и ломи на онолико дијелова колико има чланова породице.

На Божић прије подне у дом долази положајник, први гост који се сматра доносиоцем среће. Положајник поздравља домаћина и укућане, а затим прилази шпорету или огњишту, гдје распирује ватру комадима бадњака. Домаћица га потом послужује и дарује прикладним поклоном.

Посебно мјесто на трпези има зелено жито, које симболизује нови живот, наду и обнову. Први дан Божића симболизује радост Христовог рођења и обнову живота, док се други дан празнује мирније и свечано, уз литургију посвећену Пресветој Богородици. Трећег дана Божића обиљежава се празник Светог архиђакона Стефана. На најрадоснији празник према народном предању ваља започети неки нови посао, а није добро спавати или дријемати јер се вјерује да ће особа читаве године дријемати.

Мали Божић

На први дан Нове године по јулијанском календару, 14. јануара, обиљежава се Мали Божић, али и Обрезање Господње и Светог Василија Великог. У црквеном календару овај датум је обиљежен црвеним словом, а уједно је и мрсни дан.

У многим крајевима на овај дан понављају се божићни обичаји, па се тако у кућу поново уноси бадњак, дочекује положајник, а на трпезу се износи остатак чеснице. По народном вјеровању, Нову годину треба дочекати будан, јер се сматрало да ће у супротном цијела година протећи у поспаности и умору. Постојало је и вјеровање да на овај дан у кућу треба унијети неку нову ствар, купљену тог дана, како би цијеле године било напретка. Такође се савјетовало избјегавање свађа и непријатности, јер се сматрало да би оне могле обиљежити цијелу годину. За Мали Божић припрема се посебан обредни хљеб "василица". Најчешће се прави од танких кора, са медом и машћу, док су у неким крајевима у њу додавани суво грожђе, бундева или ораси. Василица се сјече, не ломи се и једе се без посебних правила.

На Мали Божић пажљиво се посматра и вријеме. Према народним вјеровањима, снијег или облачно вријеме наговјештавају родну годину, док се суво вријеме сматра знаком суше и лошег рода.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.