Никаква одштета не може да избрише бол

ТРЕБИЊЕ - Ударце по глави од којих би падао на земљу, шутирања ногама док не би изгубио свијест, имовину коју сам изгубио, не може да надокнади никаква одштета, прича бивши српски логораш Славољуб Куљанин.

Њему и Младену Вукалу, који су били заробљени у логору “Челебићи”, према одлуци Основног суда у Требињу од 28. децембра 2011. године, Федерација БиХ мора да исплати одштету за претрпљене физичке и психичке патње у износу од по 36.500 марака.

Куљанин каже да је ова одлука требињског суда велика сатисфакција за све логораше.

- Процес је коначно кренуо са мртве тачке и надам се да све иде у позитивном правцу. Сваки детаљ из логора и те како добро памтим, а психичка малтретирања посебно не заборављам. Физички бол дође, буде и прође, али психички, никако - каже Куљанин.

Вукало каже да су бивши логораши много пропатили, због чега одговорни морају да буду кажњени.

- Ми бивши логораши смо толико угрожени, испаћени, не можемо да спавамо, будимо се често. Ја сањам да сам још у казамату. Бојим се и дан-данас. На сан ми долазе и они који су ме малтретирали, али и они који су настрадали у логору. Знао је врх тадашње РБиХ за логоре. За вријеме тамновања у Челебићима видио сам да су у логор долазили и Сефер Халиловић и Алија Изетбеговић и Јово Дивјак, па је немогуће да врх Армије РБиХ није знао за овај казамат - испричао је Вукало.

Истиче да су најгоре прошли заробљеници из Брадине.

- Психички су мучили нас 44 колико је било у заробљеничком воду. Везали нам руке и гонили нас да пузимо. Послије тога даскама су нас ударали по табанима, леђима, бубрезима - каже Вукало и додаје да по четири дана нису добијали ни воду ни храну.

- Онда би нам дали по кашику. Ако бисмо појели залогај више добијали бисмо неописиве батине - наглашава Вукало.

Мучили су логораше, додаје, на разне начине.

- Давали су нам да једемо хљеб у који се неко прије тога помокрио, тјерали нас да трчимо са упаљеним штапинима од динамита око паса. Крајем августа сам изашао из Челебића, пребацили су ме у Спортску дворану у Коњицу, а послије тога у Трново. И ту је било неописивих мучења. Од батина у Трнову био сам у коми седам дана - каже Вукало који је апеловао на све преживјеле логораше да се не боје да свједоче.

Логор

Логор “Челебићи” био је отворен до 6. октобра 1994. године када су пуштени посљедњи затвореници Срби који су ту провели више од двије године.

Нису имали никакву оптужницу, рјешење о притвору, продужењу притвора. Самим тим ни било какве пресуде да би знали на основу чега су тамновали.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.