Није плава, ал спасава

РОГAТИЦA - Aко неко са двије године остане без мајке и ако му људи добре воље помогну да одрасте и постане неко и нешто, а то је случај са мном, онда није чудо зашто сам отишла у хуманитарце и зашто сам највише непознатоме дала 70 боца властите крви. Није плава, али је увијек добродошла.

Овако је своју животну причу за "Глас Српске" почела Станица Остојић, рођена Миличевић, која је почетком 1996. послије Дејтона, оставила Миљацку и Сарајево и живи у насељу Ковањ код Рогатице.

Повод за причу било је Станичино 70. добровољно даривање крви. Тиме је ова сада 63-годишња пензионерка ушла у ред рекордера по броју давања ове драгоцјене течности не само у општини Рогатица, него и шире.

- Рођена сам у селу Блажијевићи код Борика. Десето сам дијете у оца Миладина и мајке Станице. Дали су ми мајчино име, јер су моји родитељи имали још шесторо женске дјеце и сва су помрла. Да би то умирање стало неко је предложио да првом наредном женском дјетету које им се роди дадну име Станица, односно да понове име мајке. Тако сам ја добила име и стало је умирање, али и рађање у нашој породици, наставља причу Станица.

- Живјели смо скроман сељачки живот. Више смо не имали него имали и моја три брата, како је који пристизао за рад, одлазили су трбухом за крухом. Пут их је одвео у Србију. При крају 1963. умро нам је отац и ја сам остала сама код куће. По наговору пријатеља и ја сам се отисла у непознато. Aли, нисам пошла према браћи и Србији, него у Сарајево. Захваљујући познаницима, 4. јануара сада већ давне 1964. добила сам посао помоћне куварице у друштвеној исхрани фабрике чарапа "Кључ". Занат сам "крала" од старијих колегиница, а упоредо се школовала и у средњој угоститељској школи и стекла квалификацију угоститељског техничара. У међувремену сам се удала за Чеду Остојића из Бијељине и добила кћерку Слободанку. Чедо ми је, нажалост, завршио у логору "Виктор Бубањ", прича Станица.

- Крв сам први пут дала негдје на почетку рада у "Кључу". Једна моја радна колегиница, Васва се звала, нагло се разбољела. Радило се о женским болестима и причало се да јој је живот у питању. Пријетила је опасност да њено двоје малољетне дјеце остану без мајке. Како сам и ја одрасла као сироче без мајке, без двоумљења сам се одазвала на позив за давање крви болесној колегиници.

- Морам признати, прича Станица, да је моје прво добровољно давање крви прошло са дозом страха и неизвјесности. Ово, тим прије што је оно ишло из вене у вену, јер је та моја колегиница већ била на операционом столу, а имале смо исту крвну групу. Касније су ми рекли да је тада од мене узето око пола литра крви. Нисам зажалила, јер је Васва остала жива на радост своје дјеце и остале породице, али и мене као њеног пријатеља.

- Пошто је све прошло у најбољем реду ја сам од тада постала редовни давалац крви. Ради тога сам била цијењена у колективу, па чак бирана у политичке и самоуправне органе. Одазивала сам се на сваки позив Aктива добровољних давалаца крви и, по евиденционој књижици, која ми је, нажалост, остала у Сарајеву, до почетка Одбрамбено-отаџбинског рата крв сам дала 40 пута.

- И током рата нисам престала да будем "извор" течности која живот значи. Кућа у којој сам живјела налазила се недалеко од болнице "Жица" и ја као познати давалац крви које је стално мањкало, била сам неријетко у прилици да дам драгоцјену течност за спас наших рањеника од бораца са прве линије до дјеце од пет па и мање година. Мислим да сам у том периоду крв дала петнаестак пута и никад мање од 0,3 литра.

Кад кажу љекари...

И по доласку у Рогатицу, Станица је наставила да добровољно даје крв. Било је то 19. марта 1999. када је, пише у њеној књижици, на позив Општинског одбора Црвеног крста 53. пут дала течност која живот значи. Посљедњи, 70. пут било је 23. априла ове године.

На питање кад ће "стати" њено хуманитарно дјело, Станица каже:

- Кад то кажу љекари, моја је жеља да још потраје. Бар до јубиларног, стотог?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.