Није било спаса од злочиначке руке

По угледу на своје нацистичке савезнике и Независна држава Хрватска је за вријеме Другог свјетског рата требало да се обрачуна са "реметилачким фактором" и створи етнички чисту државу. То је подразумијевало физичко истребљење Срба, Јевреја и Рома, који су чинили знатан број становника НДХ.

Да би озаконила начела усташког покрета, који је заговарао уништење ових народа, усташка власт донијела је низ законских одлука и прописа, познатих као "расни закони".

У Загребу је у априлу 1941. године основана "Усташка надзорна служба", чији је "Уред ИИИ" био задужен за организовање концентрационих логора широм НДХ. На челу "Уреда ИИИ" налазио се Еуген Дида Кватерник. Први концентрациони логор Даница основан је већ 15. априла у Копривници. Први логораши стигли су у логор три дана касније. До јула је кроз Даницу прошло око 5.000 људи.

Јасеновац

Јасеновац је био највећи логор смрти у НДХ на простору окупиране Југославије за вријеме Другог свјетског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године.

"Радни логор Јасеновац" био је логор смрти за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за њихове симпатизере. У њему је страдало око 700.000 људи, од којих пола милиона Срба. Мучени су и убијани на најсвирепије начине.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши римокатолички свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић. У Доњој Градини, са друге стране ријеке Саве, вршена су погубљења.

Логори за дјецу налазили су се у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишци југоисточно од Јасеновца, мада је жена и дјеце било и у Јасеновцу.

Ђуро М. Кољанин из Драгеља у Градишци, заједно са оцем Милованом и мајком Стаком, братом Ранком и сестрама Персом, Зорком и Маром, 1942. године завршио је у логору.

Након што су их раздвојили, петогодишњи Ђуро нашао се у дјечијем логору у Сиску. Захваљујући својој сналажљивости, успио је да се спасе од сигурне смрти.

- Најцрњи дан за мене, моје родне Драгеље и сав козарски крај био је 11. септембар 1943. Тада је већи број мјештана и немоћне дјеце отјеран са својих огњишта у логоре, а многи од њих су побијени на најмонструозније начине. Само ријетки су успјели да се спасе од злочиначке руке - прича Кољанин.

Напомиње да су у Драгељима убијена 193 мјештанина, али најтеже је, вели, било отимање дјеце од мајки. Таква је судбина задесила хиљаде дјеце поткозарског краја.

- Градишка је у Другом свјетском рату остала без сваког четвртог становника и то је огромна цијена, коју ми и будуће генерације морамо имати на уму. То не смије никада да се заборави - истиче Кољанин.

У Козарској Дубици лани је преминула 84-годишња Миља Каурин, заточеница логора Јасеновац, која је небројено пута причала о својој голготи. Миља је заједно са 14 чланова своје породице одведена у Јасеновац, гдје су усташе ликвидирале деветоро, а међу петоро преживјелих укућана била је и она, тада тринаестогодишња дјевојчица. У логору је ослијепљена принудним гледањем у сунце.

- Тукли су ме и тјерали да дању гледам у сунце, ноћима у ватру, па на кишу. Тако су ми у Јасеновцу исцуриле очи - казивала је Миља.

Јадовно

Најстрашнији и најмонструознији логор, који је претходио Јасеновцу, био је комплекс логор Јадовно (Госпић-Јадовно-Паг), основан почетком маја 1941. године, а затворен интервенцијом Италијана августа исте године.

Усташе су 1941. године у овај логор одводиле Србе и Јевреје, а током кратког периода постојања логора у Јадовну је убијено више од 40.000 људи. Убијани су ножевима, маљевима или живи бацани у јаме. Хиљаде тијела страдалих мушкараца, жена и дјеце и данас почивају у крашким јамама Велебита. Око 2.000 људи преживјело је Јадовно, али су пребачени у Јасеновац.

- Капетан Бертоли ми је причао, када више нисам био командант, да је овдје доведено бар 4.000 особа, које су биле убијене и бачене у море, а исто и поклане и затрпане у једну јаму. Међу овим особама, по његовом причању, биле су и   кћерке југословенских официра, које су силоване, затим убијене и бачене у јаму. Даље ми је напоменуо да су неке особе биле живе бачене у јаму и затрпане, да се чуо њихов вапај - стоји у исказу пуковника Пјетра Фјоретија, који је командовао италијанском посадом на Пагу у јесен 1941. године.

Оснивању концентрационог логора Јадовно претходило је оснивање казнионице Окружног суда у Госпићу.

- За оно вријеме док сам ја била у казнионици, вршена су масовна злочинства, као убијање, батинање и слично, те сам тако гледала људе чак одрезаних ушију и на све начине мучене - свједочила је о страшним условима живота у госпићкој казнионици једна од затвореница Ана Фајдић.

Свирепост

- Свирепости усташа није било краја. Тако су 1943. године у Разбоју Љевчанском у Српцу мучки убили 22 недужна мјештанина. Опколили су њихове куће, а онда се иживљавали над њима и бацили их у Врбас. Плакали су и тражили милост, али им није било спаса. Међу жртвама је било 15 жена, а 11 њих је било млађе од 15 година. Најмлађа, Петра Стегић, била тек у колијевци - прича предсједник србачког СУБНОР-а Данило Кошутић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.