Некадашњи радници "Ориолика" из Пријебљега код Српца евоцирали успомене

СРБАЦ - Иако су се кроз деценије мијењали производни процеси, традиција дрвопрерађивачке индустрије у Пријебљезима код Српца и даље живи, а на мјесту бивше фабрике "Ориолик", која је деценијама била симбол рада и заједништва, још се осјећа дух прошлих времена. Више од пола вијека касније, стотину некадашњих радника поново се састало, али не да обављају радне задатке, него да би се присјетили заједничких тренутака и постигнућа.

Радећи као подружница некадашњег индустријског гиганта из Ориовца, србачки "Ориолик", који је отворен 2. марта 1972. године, убрзо је постао један од стубова локалне привреде остварујући завидне резултате у производњи обловине и изради дијелова за намјештај и других производа.

Један од најстаријих радника и иницијатор сусрета Славко Остојић рекао је да су почели са три запослена, затим пет, а касније их је било више од 50. Током деценија кроз фирму их је, како каже, прошло више стотина.

- Ово је била једна од првих фирми у србачкој општини. С временом су се мијењали називи из "Ориолик" у "Врбас", а потом и у ДИП "Србац" Пријебљези, али дух и преданост радника остали су исти. Сарађивали смо са фабрикама у Градишци и Шамцу које смо редовно обилазили, а путовали смо и на обуке у Славонску Ораховицу - рекао је Остојић.

Додаје да су организовали заједничке излете и дружења, а неколико парова се упознало у фабрици и формирало породице.

- Прослављали смо празнике попут 1. маја и ишли у Београд у Кућу цвијећа. Учествовали смо на турнирима, посјећивали друге фирме и путовали на љетовање. Овакво заједништво у привредним колективима је данас права ријеткост - сматра Остојић.

Драгољуб Касагић, који је 11 година обављао функцију директора, присјетио се како су пословни успјеси ишли руку под руку са бригом о безбједности и добробити запослених.

- Било је много лијепих тренутака, било је и проблема, али не у том обиму да би се обуставила производња. На срећу, нисмо имали већих повреда, нити пожара, а највише сам се бојао тога. Сва резана грађа је ишла претежно за Италију, дио за Њемачку и било је времена када смо организовали рад у три смјене. Имали смо и финалну производњу, тако да можемо рећи да је то вријеме било за нас веома успјешно - истакао је Касагић.

Милош Вученовић из Повелича каже да је у фабрику дошао одмах по повратку из војске, у времену када технологија није била на нивоу данашње.

- Пријавио сам се на биро и размишљао да ли да идем да радим у Њемачку, али одмах су ме позвали да дођем у Пријебљеге, гдје сам примљен на посао. Почеци су били тешки, круг фабрике није био асфалтиран, пакете смо возили по шљунку и тражили коње да возе кладе и даску на транспортере да би кренула производња. Имали смо само један виљушкар па сам знао остати по цијели дан на послу, али друштво је било велико, сви смо били млади и вриједни. Наш рад је био цијењен, све смо радили у договору, поштовали се и није било никаквих подјела - наглашава Вученовић, који је пензионисан 1998. године.

Окупљање радника, које је организовано у свадбеном салону "Савић" у Повеличу, показало је колико су успомене на некадашњи "Ориолик" и даље живе, а иако више не постоји, на истом мјесту послују фирме "Дрвопродекс" и "Енса БХ", које су успјешно наставиле традицију дрвопрерађивачке дјелатности на овом подручју.

Занат

Радован Вукота, пензионер и један од првих запослених радника у "Ориолику", поручио је младима да заврше занате, јер су исплативи.

- Занат је добра ствар и млади неће погријешити који год да изаберу, али је најважније од свега да не напуштају своју земљу, јер је живот и овдје лијеп - рекао је Вукота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.