Некадашњи ђаци Електротехничке школе обиљежили 45 година матуре

БАЊАЛУКА - Прохујале године исписале су многе животне приче, али нису успјеле да избришу дух генерације која је прије четири и по деценије напустила школске клупе Електротехничке школе.

Уз звук прозивања њихових имена и осмијехе, бивши матуранти поново су прошетали ходницима школе, уз присјећање на дане када су управо ту стварали пријатељства за цијели живот. Матурант ове школе Ненад Коњик за "Глас Српске" рекао је да су школу завршили 1981. године.

- Ми смо разред који је успио да испоштује све, ишли смо на екскурзију, имали матурски пано, а матурско вече прославили смо на Балкани. Били смо веома сложан разред и данас покушавамо да задржимо тај дух - испричао је он.

Како каже, сваких пет година се окупе и уживају у дружењу, а ни километри их не могу раздвојити.

- Нису могли доћи другари који су се расули по Европи. Ипак, један колега, који већ годинама живи у Америци, успио је да дође и да данас прослави овај сусрет са нама - казао је Ненад, присјећајући се бројних успомена са екскурзије, несташлука и крађе пешкира по балконима.

Истиче да и данас Електротехничку школу сматра најбољом и најљепшом, иако је у почетку имао сасвим другачије планове.

- Једном приликом наставник општетехничког образовања прозвао је нас неколико да останемо послије наставе. Попели смо се на кров, развукли неке жице, спојили их и слушали Радио Бањалуку. Тада ми је синула идеја да морам да откријем како све то функционише и управо због тога сам уписао ову школу - испричао је он.

Остао је вјеран струци и више од четири деценије касније. Данас ради у "Гласу Српске" на одржавању штампарске машине, а до пензије га дијеле још само два мјесеца.

Жељко Ђаковић  подијелио је анегдоту са часа коју и данас радо препричава.

- У то вријеме организовани су разни маршеви, па је један колега због тога изостао са наставе. Сутрадан га је професор упитао гдје је био, а он је одговорио "Марш, професоре." Професор му је на то рекао "Марш ти, марш, лопове један!", а колега је покушао да објасни "Професоре, мислио сам..." На то га је професор прекинуо: "Не знам ја шта си ти мислио, знам шта си рекао" - испричао је он.

Истакао је да није остао у струци, већ се данас бави радовима на монтажним објектима.

- Прича имамо безброј. Неке су за препричавање, а неке ће ипак остати само наше. Били смо одлична екипа, никада није било размирица, туча или било каквих сукоба. Ево, већ скоро 50 година смо заједно - нагласио је он.

Организатор окупљања Раденко Вучић за "Глас" рекао је да је ступио у контакт са свима који су били на њиховом списку.

- Одазвало се око 25 људи у групи, надам се да ће нам се и остали придружити навече када наставимо прославу - истакао је он.

Испричао је да се приликом уписа двоумио између Електротехничке и Грађевинске школе, али да се избор на крају показао као прави.

- Одмах послије школе отишао сам у војску, а када сам се вратио чекао ме посао у "Чајавецу". Након тога радио сам у "Телекому", а у пензију сам отишао прије двије године, послије 41 године радног стажа. У то вријеме свакога ко је завршио школу чекао је посао. За свакога је било мјеста, било је то потпуно другачије вријеме него данас - појаснио је он.

Колеге Зоран Вајкановић и Енвер Которић препричавали су доживљаје са часова, сусрете са професорима у кафићима, као и израде разних уређаја које су правили током школовања.

 

- Разредник је био строг. Морали смо имати уредне војничке фризуре. Дисциплина је била на високом нивоу, можда чак и у рангу гимназије - рекао је Зоран.

У разреду било је 34 ученика, од чега седам дјевојака, како кажу, а с осмијехом су говорили и о госпођи Грозди, која је била страх и трепет на школским ходницима.

- Скенирала је све, као што се сад ради на граничним прелазима, само нас није сликала - нашалили су се они.

СЕСТРЕ САВИЋ

Некадашње матуранткиње Електротехничке школе сестре Весна и Кармела Савић биле су стидљиве, па је њихов колега Ненад Коњик за "Глас" испричао забавну причу о томе како су уписале баш ову школу. 

- Њих двије су кренуле да упишу Економску школу и тамо су угледале колегиницу из основне школе која им се није допадала. Чим су је видјеле, побјегле су у било коју другу школу, само не ту - кроз смијех је испричао Коњик. Сестре су уз осмијех потврдно климале главом и додале да им је у том тренутку ова школа била и најближа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.