Неимар направио музеј

БИЈЕЉИНA - Шездесетогодишњи Драшко Шкорић из села Нови код Бијељине скоро сав радни вијек провео је у грађевинарству. Слови за вјештог и доброг мајстора и поноси се што је озидао на десетине нових кућа и других зграда. Овај тихи и вриједни човјек зна и друге занате сродне са грађевинарством и у њима је показао умијеће.

Прије десетак година Драшко Шкорић је почео сакупљати старе предмете у свом селу: намјештај, алатке, оруђе, књиге, одјећу, фотографије и све што је некада у овом дијелу Републике Српске било у употреби. Мало-помало па се тога доста накупило.

- За сваки предмет везала ме нека успомена за моје дјетињство и младост или за човјека којем је припадао. Одлучио сам да изградим помоћни објекат у дворишту у којем ће бити простор за те ствари, а у другом дијелу да буде кухиња, трпезарија, дневни боравак и купатило. Консултовао сам се са људима из музеологије и сврстао сам ствари како би биле што прегледније - објашњава Драшко.

Одмах је почео да ствара родослов фамилије Шкорић. Основа за то били су записи његовог претка, свештеника у Вршанима. У централном дијелу породичног стабла је икона светог Јована, крсне славе Шкорића.

- Веће пољопривредне алатке и оруђа сам заштитио и поставио у двориште. Временом се пронио глас о моме музеју. Почели су пристизати поклони добрих људи, па је просторија била претијесна за све њих. Не желим да се одвојим ни од једног од њих, па сам морао наћи ново рјешење - каже Драшко.

То рјешење је било једноставно. Иселио је породицу из оног стамбеног дијела нове зграде и преселио је у велику породичну кућу. Простор је преуредио и тако проширио музеј.

- Прво је требало да уредим старинску семберску собу јер за то имам сваки дио намјештаја и опреме. Онда сам почео да излажем остале предмете, па је сада мој музеј на више од стотину квадратних метара под кровом и скоро цијело двориште са машинама, алатима и ратарским оруђем - истиче поносно овај заљубљеник у старине.

Његов хоби је већ постао занимање. Хтио или не, више одустајања нема. Његов музеј је на гласу и често има посјетилаца. Село Нови је на средокраћи између Бијељине и Брчког, а уврштено је и у туристичку понуду Семберије.

- Aко буде требало, доградићу још простора да изложим све предмете које сам добио. Посједујем доста веома старих књига, фотографија, алатки, намјештаја и одјеће. Чини ми се да неки од тих предмета још једино постоје у мом музеју. Сачувао сам их од заборава. Посебно ме радује то што у музеј долазе дјеца и млади. Имам увијек времена да им покажем све што желе да виде - истиче Шкорић.

Жеља

Драшкова велика жеља јесте да његова активност подстакне и друге да сачувају дио националне баштине.

- Модерна времена носе нове обичаје и употребне ствари, али не би требало да се нико стиди опанака, плуга, мотике, постеље од кудеље, бијелих ланених кошуља, фењера и свега другог без чека раније није могло да се живи - рекао је Драшко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.