Мухарем Баздуљ: Два су Плава чуперка, један је Халид

Мухарем Баздуљ
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Халид Бешлић Фото: Велибор Трипић | Халид Бешлић

У незаборавној пјесми "Забрањеног пушења" "Ибро Дирка" као илустрација невиђеног привременог естрадног успјеха наведеног умјетника из наслова пјесме наводи се и податак "са оба Халида се слико". (Једино што је по величини и значају упоредиво је оно сљедеће: "С Бреном био", уз све слућене и неслућене валере глагола "бити").

Да имамо времена и простора за витичасту заграду, ваљало би убацити и цијели микроесеј о томе колико је савршено и бепријекорно, да не кажем баш генијално, отпјевао Неле прву строфу те пјесме: од акцентовања "рахмета" и "Бисмиле", од тога да дернек "почме", а не "почне" преко тога да те Ибро у севдах "баћи", а не "баци", да је у рахмету "х" чујно, препознатљиво, неизоставно и чврсто кано клисурина, док је хармоника већ "армоника", онда типична сарајевска комбинација лажне скромности и скоро данинг-кругеровске склоности потпуној убијеђености у релеванцију властите процјене (оно чувено "нисам компетентан, али...", односно у пјесми "у ту свирку се не разумијем баш", али да вам ја кажем...) и на крају, односно на почетку, начин на који изговара надимак "Дирка".

ИМАШ ВИЗИЈУ, ИМАШ САН

И да, свако ко памти осамдесете године прошлог вијека, вријеме кад написан и отпјеван "Ибро Дирка", зна да су била двојица свејугословенски познатих фолк пјевача имена Халид: Халид Бешлић из Кнежине недалеко од Сарајева и Халид Муслимовић из Приједора. Иако разлика у годинама није безначајна, каријере им почињу некако паралелно. У први мах један је вјероватно најпознатији по стиху "Нећу, нећу дијаманте", првом стиху рефрена једног од његових раних хитова, други по надимку Плави чуперак због помодно офарбаног плавог предњег прамена косе, а што је призивало свима знану пјесму Мике Антића. Није тад било неке превелике социјалне разлике у њиховим публикама. Исти је то био жанр, оно што је Иван Чоловић назвао новокомпонована народна музика. Али било је разлика у имиџу и рецепцији. Иза рата, кад је прошло само неколико година, али читави свјетови су се срушили, загребачка фракција "Забрањеног пушења" направила је пјесму "Халид умјесто Халида". Била је то нека врста спин-офа за "Ибру Дирку". Ибро је био геније који је одбио естраду, Халид умјесто Халида велики таленат који је естрада прежвакала и повратила. Али сада свеједно, више нису могла постојати два Халида симултано, остао је само један; Бешлић, наравно, Муслимовићу у будућности остаје "линк" са Миком Антићем, уосталом "линк" који нипошто није за потцјењивање.

НАКОН РАТА

Ђорђе Матић је у једном интервјуу, лапидарно, али необично луцидно примијетио да су током рата "народњаци били дораслији ситуацији од рокера". Уредник је од тога ефектно и искусно направио наслов, а Матић даље вели: "Очекивали смо да ће рокери бити нека врста свијести и савјести у тешким временима. Напротив, већина се показала биједним малограђанима и конформистима, а они који нису хтјели у подјеле реагирали су смушено и не нарочито сувисло. С друге стране, народњаци су из своје 'ниске' културе проговорили боље и болније понекад од наглашено урбаних аутора".

Ниједан од два Халида није изневјерио ту Матићеву дијагнозу, а судбине њихових завичаја, нарочито Муслимовићевог, могле су их одвести у разне националистичке странпутице, али, срећом, нису. И не потцјењујући Муслимовића ни у каквом смислу, али он овдје, уосталом, осим успутно, није тема, њих двојица више нису били ни два Халида ни исти жанр. Што кроз сарадњу с композиторима од Саше Лошића до Џеронима, што кроз филмску музику, што кроз јавни и хуманитарни ангажман, гдје никад није правио разлику по вјери и нацији, Халид Бешлић је заслужио да буде овако искрено ожаљен свуда гдје су слично ожаљени, рекао бих, једино Тоше Проески, Арсен Дедић и Ђорђе Балашевић.

ХЛАДНА ВОДА

И да, ваљда не може без тога да се и ово напише. Неки од вас ће се сјетити, има томе неколико година, кад је бошњачко параобавјештајно подземље у сарадњи с таблоидним шљамом и хамељом "напаковало" скандал око снимка на којем весело друштво у којем су уз писца овог текста нобеловац Петер Хандке и двоструки добитник канске "Златне палме" и још бар пола туцета најважнијих свјетских филмских награда Емир Кустурица, на малиганском ноћном дружењу уз музику уживо у становитој угоститељској установи на српској планини Златибор, пјева Халидову "Романију". Од потпуно бенигног снимка, који је један млади Француз неупознат с локалним политичким контекстом објавио на свом приватном профилу на једној друштвеној мрежи, направљен је преплет клевета и лажи, гдје су потезани геноциди, живе ломаче, велеиздаје и исламофобије. Како су Емир и Мухарем, синови Мурата и Сене, односно Салиха и Нуре, плус човјек који је својој првој ћерки дао имена Амина, а једина општепозната историјско-цивилизацијска конотација тог имена је ријеч да се ради о имену мајке Мухамеда Пејгамера, док уз све то ни он, Хандке, ни дјететова мајка, глумица Либгерт Шварц, нису муслимани, нити је име уобичајено у аустријским и њемачким условима, тројица умјетника од којих су све тројица у својим књигама и филмовима, сваки у својим дометима, наравно, с топлином писали и визуелним средствима комуницирали о традиционалном муслиманском породичном моралу, о љепоти витких минарета и генерално поетичности муслиманског свијета, проглашени исламофобима, а да повод буде пјевање пјесме коју иначе пјева пјевач муслиман, а пјесма је љубавна и говори о носталгији према завичају, ми је мистерија коју може да објасни ваљда само патолошка природа дивљег, примитивног и анархичног "дигиталног свијета" те зла намјера разних квазиновинара, јалних "интелектуалаца", неостварених умјетника и осталих "државних службеника". Било како било, не волим тога ни да се сјетим, ни мете коју су ми ставили на чело, ни упозорења упућених људи да се не крећем у одређеним рејонима, ни бизарних и незаконитих одлука одређених градских скупштина о "непожељним особама", ни посебно бројног обезбјеђења доведеног на један културни догађај, а само због мог учешћа, ни медијских и других атака на мене и моје ближње, ни удара на егзистенцију кад ми је одузет једини у то вријеме редован извор прихода, чак ни савјета најугледнијих српских адвоката да тужим крему сарајевског политичко-јавног живота за клевету и душевне боли, а да ми они гарантују да би сваки нормалан суд пресудио у моју корист. Али океј, у таквим временима видимо ко је човјек, а ко није, а мени је тај списак увијек пред оним архетипским унутрашњим оком. Ж. М.-у, рецимо, хвала увијек и гдје чуо и гдје не чуо (а овдје ће, слутим, чути), а хвала и Х. Б.-у који је нашао начина да дискретно јави да је њему лично драго и ко је пјевао и шта се пјевало.

Имају Грци анегдоту, као умру Солунац и Атињанин, па освану на истој есхатолошкој дестинацији и онда потоњи слави јер је у рају, а први плаче јер је у паклу. Па га Атињанин пита откуд му идеја да је ова Божија љепота пакао, а он му каже: "Па много је ружније од Солуна".

Оде Халид; да му добри Алах да рајско насеље и да му тамо вода буде бар близу слатка као романијска.

P.S.

Достојевски негдје каже: "Љубити, а не бити љубљен је као одазвати се, а да те нико није звао". Да не буде да и јавно није било обострано, коме се чита нек чита факсимил из "Слободне Далмације", мени је непристојно да у свом тексту цитирам. Недавно ми је пријатељ писац писао да му је покојни отац у новчанику чувао прву књижевну критику објављену у "Политици" о његовој књизи. Ја у телефону не чувам ласкаве цитате које су о мени изрекли нобеловци, глобално водећи слависти, холивудски глумци првог ешалона и сличан свијет, али, ето, Халидов цитат чувам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.