Мјес­то од­бра­не српског иден­ти­те­та и ду­хо­внос­ти

БИ­ЈЕЉИНA - Ма­нас­тир Све­те тро­ји­це у Та­вни, на тро­ме­ђи оп­шти­на Би­јељина, Угљевик и Звор­ник, пре­ма ис­то­риј­ским по­да­ци­ма за­ду­жби­на је Не­мањића, а све ври­је­ме ди­је­лио је су­дби­ну вјер­ни­ка из Сем­бе­ри­је, са Ма­је­ви­це и По­дриња. У овом ма­нас­ти­ру крштен је и нај­ве­ћи српски еп­ски пје­сник Фи­лип Вишњић.

На­ро­дно пре­дање нас­та­нак ма­нас­ти­ра при­пи­су­је вре­ме­ну Не­мањића, та­чни­је краља Дра­гу­ти­на ко­ји је, по­ред ос­та­лог, управљао и овим кра­је­ви­ма, а био је по­знат и по име­ну срем­ски краљ.

- Да­нашња ма­нас­тир­ска црква са­гра­ђе­на је на мјес­ту прво­би­тног хра­ма. По­миње се још у нај­ра­ни­јим тур­ским деф­те­ри­ма из 1533. и 1548. го­ди­не, а од 1548. до 1586. по­миње се изри­чи­то као ма­нас­тир - ка­же ар­хи­ман­дрит ово­га ма­нас­ти­ра отац Ла­зар.

На пи­то­мим оброн­ци­ма Ма­је­ви­це, ко­ји се бла­го спу­шта­ју ка ри­је­ци Дри­ни и сем­бер­ској ра­вни­ци, мо­на­си су у ми­ру и мо­ли­тви жи­вје­ли све до 1461. го­ди­не, ка­да и овај крај по­тпа­да под ото­ман­ску власт.

- Ма­нас­тир је био чес­то на уда­ру Ту­ра­ка, али су га обнављали хај­ду­ци - ка­же отац Ла­зар.

Не­да­ле­ко од ма­нас­тир­ског ком­пле­кса, у око­ми­тој, ве­ома не­прис­ту­па­чној сти­је­ни, у Горњој Трно­ви, ро­дном се­лу ве­ли­ког српског еп­ског пје­сни­ка Фи­ли­па Вишњића, пос­то­ји Но­ва­ко­ва пе­ћи­на. До ње, за са­да, мо­гу је­ди­но до­ћи пла­ни­на­ри и ве­ома спре­тни мом­ци. Пре­ма на­ро­дном пре­дању, у тој пе­ћи­ни бо­ра­вио је не­ка­да Ста­ри­на Но­вак са сво­јом дру­жи­ном.

Не­да­ле­ко од пе­ћи­не, пре­ма ле­ген­ди, на сти­је­ни су удубљења од ко­пи­та Шар­ца, коња Краљеви­ћа Мар­ка. Ле­ген­да даље ве­ли да је не­ка­да у око­ли­ни ма­нас­ти­ра бо­ра­вио овај мит­ски српски ју­нак, те да је са Шар­цем прес­ка­као с је­дног на дру­го врле­тно брдо.

Ле­ген­де о Мар­ку Краљеви­ћу и Ста­ри­ни Но­ва­ку са­мо пот­врђу­ју да је пра­во­сла­вно ста­но­вниш­тво Ма­је­ви­це, Сем­бе­ри­је и По­дриња оду­ви­јек би­ло ис­трај­но у од­бра­ни свог на­ци­онал­ног иден­ти­те­та и ду­хо­внос­ти.

- По­уз­да­но се зна да је у ма­нас­тир­ској цркви у Та­вни крштен син Сто­ја­на Ви­ли­ћа из Горње Трно­ве, Фи­лип, по­тоњи наш нај­ве­ћи еп­ски пје­сник. Књига крште­них из тог вре­ме­на ни­је са­чу­ва­на, јер је спаљена у је­дном од мно­гих по­гро­ма на ма­нас­тир и њего­ву цркву - ка­же ар­хи­ман­дрит Ла­зар.  

У ври­је­ме Првог српског ус­тан­ка, њего­ве прве и нај­ве­ће бит­ке на Чо­ке­ши­ни, Ло­зни­ци, Ми­ша­ру и дру­гим бо­ји­шти­ма би­ле су баш у не­по­сре­дној бли­зи­ни ма­нас­ти­ра Та­вна.

Све ври­је­ме бу­на, ус­та­на­ка и осве­тни­чких по­хо­да оку­па­тор­ске влас­ти ма­нас­тир Та­вна био је скло­ни­ште и љечи­ли­ште за ус­та­ни­ке и вјер­ни­ке. Ка­сни­је то био и у ве­ли­ким ра­то­ви­ма, по­се­бно у Првом свјет­ском ра­ту, ко­ји је бу­кнуо 1914. го­ди­не на Дри­ни, са­мо ко­ји ки­ло­ме­тар даље од њега.

На сје­вер­ној стра­ни ма­нас­тир­ске цркве пос­то­ји ве­ли­ки број гро­бо­ва ус­та­ни­ка, ра­тни­ка, ду­хо­вни­ка, бо­ле­сни­ка и дру­гих стра­дал­ни­ка с обје стра­не Дри­не. Са­да ни­је­мо свје­до­че о бур­ним вре­ме­ни­ма и свој тра­ги­чнос­ти и ма­нас­ти­ра и ово­га кра­ја.

Ма­нас­тир Та­вна са пре­ко­дрин­ским ма­нас­ти­ри­ма Чо­ке­ши­на, Пет­ко­ви­ца и Ра­до­ва­шни­ца чи­ни та­ко­зва­ни пра­во­сла­вни прстен. Сви ови ма­нас­ти­ри су од ве­ли­ког зна­ча­ја на очу­вању ауто­хто­нос­ти српског ста­но­вниш­тва и њего­ве пра­во­сла­вне вје­ре.

Да је то та­ко, свје­до­чи и гра­ни­тна сте­пе­ни­ца на ју­жним вра­ти­ма ма­нас­тир­ске цркве, ко­ју су бо­се но­ге, а ка­сни­је опан­ци вјер­ни­ка, од из­градње у средњем ви­је­ку, изли­за­ли, па је она са­да ни­жа од ос­та­лих сте­пе­ни­ка за нај­мање де­се­так цен­ти­ме­та­ра.

Ипак, нај­ве­ће стра­дање ма­нас­тир Све­те тро­ји­це до­жи­вио је 1943. го­ди­не ка­да су све обје­кте, до те­меља, спа­ли­ле ус­та­ше.

Ус­та­ше су у ве­ли­ком би­је­су све спа­ли­ле, па чак и ве­ома бо­га­ту би­бли­оте­ку, све ста­ре спи­се и ма­ти­чне књиге. Све је из­гор­је­ло осим је­дне ста­ре Би­бли­је, Све­тог пи­сма, ко­је је у Та­вну дос­пје­ло из не­ког рус­ког ма­нас­ти­ра. Књига је у тој паљеви­ни и огњу ос­та­ла нео­ште­ће­на. Чак ни­је ни ога­рављена. За­то она има не­про­цјењиву кул­тур­ну, ис­то­риј­ску и ду­хо­вну ври­је­дност.

- Ова све­та књига је са­да на­ша нај­ве­ћа дра­го­цје­ност. Ра­ђе­на је ру­чно при­је не­ко­ли­ко ви­је­ко­ва у Ру­си­ји, а нај­зна­чај­ни­ја је по бор­ду­ра­ма ко­је се уоча­ва­ју на њеним лис­то­ви­ма ка­да је за­тво­ре­на. На њеном по­чет­ку, на првим би­је­лим стра­ни­ца­ма, пос­то­је по­тпи­си нај­ве­ћих цркве­них ве­ли­ко­дос­тој­ни­ка ко­ји су по­сје­ћи­ва­ли наш ма­нас­тир - ка­же отац Ла­зар.

Ма­нас­тир Та­вна је са­да жен­ски ма­нас­тир. Игу­ма­ни­ја је мај­ка Мар­та, угле­дна и ве­ома по­што­ва­на мо­на­хиња у Сем­бе­ри­ји, По­дрињу, на Ма­је­ви­ци, у Ја­дру и дру­гим кра­је­ви­ма.

- У посљедње ври­је­ме дос­та је учињено на обнављању и из­градњи но­вих ма­нас­тир­ских обје­ка­та: првен­стве­но ко­на­ка, би­бли­оте­ке, љетњег мо­ли­твиш­тва и ци­је­лог имања, на ко­ме мо­на­хиње марљиво ра­де - ка­же отац Ла­зар.

Та­вна је оду­ви­јек би­ла по­зна­та по бо­га­тим би­бли­оте­ка­ма. На сре­ћу, и са­да се мо­же по­ди­чи­ти зна­ла­чки уре­ђе­ном и бо­га­том би­бли­оте­ком, умје­тни­чким сли­ка­ма и фрес­ко­сли­ка­ном ве­ли­ком чи­та­они­цом, прос­то­ри­јом у ко­јој се мо­же обављати и чи­но­деј­ство­вање.

По­се­бно је бо­га­та збир­ка Би­бли­ја, Све­тих пи­са­ма, штам­па­них у мно­гим свјет­ским земљама и нај­по­зна­ти­јим штам­па­ри­ја­ма. У њој су Све­та пи­сма на ско­ро свим свјет­ским је­зи­ци­ма.

Крсна сла­ва ма­нас­ти­ра су Све­те тро­ји­це. Тог да­на сви пу­те­ви вјер­ни­ка и хо­до­ча­сни­ка из око­ли­не, а у посљедње ври­је­ме и сви­је­та, во­де ка овом ма­нас­ти­ру.

Ма­нас­тир Све­те тро­ји­це у Та­вни са­да блис­та но­вим сја­јем. Уре­ђен је и обновљен. И ве­ома по­сје­ћи­ван, што је и нај­ва­жни­је, јер је и са­да до­ла­зи­ште и по­ла­зи­ште.

Ле­ген­да о име­ну

Испод ма­нас­тир­ског имања те­че ис­то­име­на рје­чи­ца, при­то­ка Дри­не. По­уз­да­но се не зна да ли је ма­нас­тир до­био име по овом во­до­то­ку или обра­тно. Ле­ген­да ве­ли да је ова чис­та пла­нин­ска рје­чи­ца по­сли­је не­ког те­шког бо­ја поцрњела од крви. По­тамњела је, па је до­би­ла име Та­мна, а ка­сни­је не­ким чу­дним гла­со­вним про­мје­на­ма са­дашње име Та­вна.

Би­ло ка­ко би­ло, Та­вна је си­но­ним за ду­хо­вност, оп­ста­нак, чо­вје­кољубље, пра­во­славље, из­држљивост и за­је­дниш­тво. Та­ко оду­ви­јек. Све ври­је­ме пос­то­јања би­ла је до­ла­зи­ште и по­ла­зи­ште, хра­ни­ли­ште и ко­на­чи­ште, бол­ни­ца и за­шти­та - ду­хо­вно и тје­ле­сно ис­цје­ли­ште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.