Милош Ернаут за "Глас": Насљеђе је наше највеће богатство

Велико је задовољство када се открије нека личност о којој смо знали мало или ништа, или неки догађај који је био потпуно заборављен. Тиме им удахњујемо неки нови живот, иако на папиру, међу словима. Нико, али баш нико, не заслужује потпуни заборав. Мноштво је наших бака и дједова које данас нико не памти и не помиње, а без њих ни нас не би било. Ништа не почиње с нама, као што ништа неће стати нашим одласком са овог свијета. На сву срећу, све је више оних којима историја постаје и остаје битна.

То за "Глас Српске" истиче магистар филозофије и новинар Милош Ернаут који је добар дио живота посветио проучавању црквене историје на подручју Крајине.

Ернаут, који је запослен на Радио-телевизији Републике Српске, јавности је познат као уредник емисија "Православље" и "Чувари Крајине", а у његовој биографији је записано да је аутор неколико књига међу којима су "Живот, дјело и канонизација преподобног Висариона Сараја Санског", "Сузе мученице Христове", "Канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке у времену митрополита дабробосанског Георгија Николајевића 1886-1896", као и монографија "Споменица - Устоличење митрополита дабробосанског господина Хризостома".

Један је и од аутора Првог шематизма Епархије бихаћко-петровачке, а крајем прошлог мјесеца је у продукцији РТРС-а приказан документарни филм "За вјеру и слово" за који Ернаут, рођен у Приједору, потписује режију и сценарио. Филм доноси, како каже, историјски утемељену причу о борби српског народа у Босни и Херцеговини за црквено-школску аутономију и подсјећа да су вјера, ријеч и знање темељи опстанка сваког народа.

На почетку разговора, на питање откуд магистар филозофије у новинарству, одговара ријечима - сасвим случајно иако, додаје, не вјерује у случајности.

- Једне прилике екипа РТРС-а снимала је прилог у манастиру Клисина код Приједора, у којем сам се затекао, па сам био један од саговорника. Након завршеног снимања питали су ме да ли бих радио на телевизији. Размислио сам преко викенда и пристао иако до тада никад нисам ни помислио да бих могао радити на телевизији - рекао је Ернаут присјећајући се како је све почело.

ГЛАС: Ваш посљедњи документарни филм "За вјеру и слово" говори о историјски утемељеној причи о борби српског народа у БиХ за црквено-школску аутономију. Шта је изнијела та борба након 500 година ропства?

ЕРНАУТ: Борба Срба у Босни и Херцеговини за црквено-школску аутономију јесте подвиг вриједан дивљења. Људи који су предводили ту борбу жртвовали су све што су имали (статус, имовину, живот) да би народу, којег су представљали, омогућили да након вјекова проведених у ропству  ужива своја права на школство и на слободно вјероисповиједање. Воља и труд уродили су плодом, јер ниједна борба, без обзира на исход, није узалудна ако су иза ње племените намјере.

ГЛАС: Коме треба да захвалимо? Ко су ти народни прваци, хероји? Која то имена из тог доба треба да буду записана златним словима у српској историји?

ЕРНАУТ: Прије свих Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Коста Кујунџић, Ристо Павловић, Богдан Милановић, Миле Попадић, али и многи други, знани и незнани, који су свом народу дали све што су могли не гледајући сопствену, већ народну корист. Такви људи нам требају и данас. Они су наша насушна потреба.

ГЛАС: Можемо ли и данас да учимо од њих, односно треба ли да учимо? Чувамо ли добро или не и вјеру и слово?

ЕРНАУТ: Чувамо их онолико колико нам требају. Требаће нам све више, а чуваћемо их све мање ако наставимо путем којим смо кренули. Тешко је предвидјети будућа догађања, али појединци и народи сачуваће себе једино ако никад не забораве вриједности својих предака.

Не треба много мудрости да би се то закључило, нити је потребно много напора да будемо и останемо своји. Потребна је само жеља, а њу морамо сами породити. Сачувајмо себе док се нисмо изгубили у свијету који брише сваку врсту различитости. Још има времена, а док има времена, биће и наде да ћемо остати оно што треба да будемо.

ГЛАС: Колико уопште као народ познајемо своју историју?

ЕРНАУТ: Познајемо је онолико колико желимо познавати себе. На сву срећу, све је више оних којима историја постаје и остаје битна. Важно је да жељу за историјским сазнањима не замијенимо псеудоисторијом, која је опаснија од незнања.  Историја, језик и духовност темељне су одреднице сваког народа, али и сваког појединца, зато им је потребно посветити већи значај, како у јавном простору тако и у животу свакога од нас.

ГЛАС: Стојите иза серијала "Чувари Крајине" на РТРС-у који има за циљ да представи богато културно-историјско насљеђе Срба из Крајине, све са чим се малобројни повратници данас суочавају. Колико знамо, односно не знамо о том насљеђу?

ЕРНАУТ: Знамо јако мало, недопустиво мало. То насљеђе је наше највеће богатство и ми већег немамо. Могли бисмо о томе повести много више рачуна, показати бригу о тим свједоцима наше прошлости на начин да чувамо, истражујемо, презентујемо и преносимо из нараштаја у нараштај ту културно-духовну стечевину наших предака. Ако у томе закажу институције, ентузијасти неће, јер их има, али су слабо видљиви. 

ГЛАС: Колико је тешко опстати на некадашњим вјековним огњиштима? Шта кажу повратници? Због чега су се вратили? Вјерују ли да ће једног дана, ипак, све бити као некада и да ће неке будуће генерације Срба опет стасавати у крајевима гдје им почивају кости предака?

ЕРНАУТ: Завичајна љубав је велики покретач. Да није те љубави, многа крајишка села више не би била на мапи живота. Ишчезла би у потпуности, а са њима и сјећање на људе који више не ходе земљом. Српски повратници никада нису били адекватно подржани, а данас се, иако их је мање из године у годину, боре да опстану у својим селима, на својим огњиштима, често у недостатку основних животних услова.

С друге стране, у цијелом свијету миграције су тренд, развијају се градови, а села све брже ишчезавају. То није добро за било који народ, па ни за наш, јер ако села остану пуста, остаћемо без коријена, без идентитетског темеља из којег смо изникли. Док није прекасно, треба да чинимо све да се тај процес заустави. Трудим се да дам свој мали допринос да се ствари промијене набоље. Не могу учинити онолико колико бих хтио, али као што давно рече свети Петар Цетињски: "Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан".

ГЛАС: Добар дио живота посветили сте проучавању црквене историје у Крајини. На ту тему сте написали и неколико књига. Шта Вас је подстакло на то? Љубав према томе или је нешто друго у питању?

ЕРНАУТ: Љубав је покретач, без сумње. Жеља да се од заборава сачувају људи и догађаји који су одредили наш историјски пут, основни је мотив иако, искрено, не знам гдје је коријен те љубави. Велико је задовољство кад се открије нека личност о којој смо знали мало или ништа, или неки догађај који је био потпуно заборављен. Тиме им удахњујемо неки нови живот, иако на папиру, међу словима.

Нико, али баш нико, не заслужује потпуни заборав. Мноштво је наших бака и дједова које данас нико не памти и не помиње, а без њих ни нас не би било. Ништа не почиње с нама, као што ништа неће стати нашим одласком са овог свијета. Сви људи, без обзира на то да ли их је препознало вријеме или не, по мом скромном суду јесу историјске личности и као такве их доживљавам.

Иако нису утицали на токове свјетске или европске историје, наши преци и њихове одлуке пресудно су утицали на оно по чему данас препознајемо себе. Зато је важно да се, за почетак, бар мало заинтересујемо за породичну прошлост, да ставимо на папир све оне претке чија су нам имена позната, јер проток времена заувијек ће обрисати оно што би се данас могло сачувати.

ГЛАС: Један доказ посвећености томе је Орден светог деспота Стефана Лазаревића. Шта у данашње вријеме значи бити одликован орденом као што је тај?

ЕРНАУТ: Орден светог Стефана Лазаревића додјељује Свети архијерејски синод Српске православне цркве за прегалаштво у науци и култури. Морам признати да сам поносан што сам носилац тог високог признања иако се надам да ћу у остатку живота учинити много више него што сам учинио до сада. Планова је много, труда не недостаје, па се уздам у Бога и вријеме којем идемо у сусрет. Човјекова суштина је његово дјело. Оно што створимо остаје иза нас, да свједочи о нама, а оно што носимо дубоко у срцу, односимо на небеса.

ГЛАС: У доступној биографији пише да сте члан Одбора Светог архијерејског сабора Српске православне цркве за изучавање геноцида над српским народом у БиХ. Колико су Срби, гледајући кроз вијекове, угњетавани на овом подручју?

ЕРНАУТ: Овдје се историја, најчешће, пише крвљу. Овдје је страдање константа, услов постојања, цијена опстанка. Ко није спреман да страда, овдје не може опстати. Томе нас не учи само прошлост већ и наше лично памћење. Звучи апсурдно, али није смисао живота да буде само лијеп већ да буде садржајан, а садржајан је, најчешће, ако је болан. Ту мисао великог глумца Стеве Жигона доживио сам као своју сопствену и њоме тумачим нашу жељу да опстанемо гдје се страда, да страдамо опстајући, да опстајемо страдајући. Баш тој "лудој љубави" треба да захвалимо што јесмо гдје јесмо, гдје смо одувијек и били.    

Центар

ГЛАС: Предводите и Центар за историју, традицију и духовност, основан уз благослов Епархије бихаћко-петровачке и рмањске. Шта је задатак тог центра и шта је урађено од оснивања до данас?

ЕРНАУТ: Задатак Центра за историју, традицију и духовност Епархије бихаћко-петровачке огледа се у истраживању, публиковању и презентовању богатог културно-историјског и духовног насљеђа крајишких православних Срба, а које не смије и неће бити заборављено. Током прошле године објавили смо двије научне монографије, "Манастир Рмањ - Чувар српске тромеђе" и "Епархија бихаћка (1924-1931)", а током ове године изаћи ће монографија о свештеномученицима, а у припреми је и документарни филм о хришћанској прошлости на подручју Епархије, чији крштени коријени сежу 15 вијекова уназад, у рани средњи вијек. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.