Миладин Дивовић из Шековића pјесмом и свирком побиједио таму

ШЕКОВИЋИ - Четрдесетпетогодишњи Миладин Дивовић из Шековића примјер је како се у животу никада не треба предавати и да се све препреке могу савладати, па макар оне биле и тако тешке као што је губитак вида.

Иако је већ као једанаестогодишњак осјетио шта значи бити слијеп, Миладин је пензионерске дане дочекао расположен, спреман за причу, а често својом пјесмом и свирком увесељава друге. Он каже да га је музика у животу развесељавала када му је било најтеже, али помогла и да преживљава уз малу пензију.

- Рођен сам сасвим нормалног вида као и остала дјеца, пошао у школу и догурао до трећег разреда, а онда, ко зна због чега, почео сам нагло да губим вид. Љекари су ме питали да ли се сјећам неког ударца или нечег сличног, али, узалуд, јер сам вид сваким даном губио док нисам постао потпуно слијеп - присјећа се Миладин првих дана своје муке.

Није желио да очајава, па је почео свирати на хармоници и каже да се са својом "дугметаром" и данас дружи, а зна свирати и на фрули, двојницама и шаргији. Са својом браћом основао је мали оркестар, који је веома тражен на весељима, јер Миладину је Бог подарио добар глас и вјеште прсте.

- Музика ме је вратила у живот, онда када се пред мојим очима навукло сљепило. И данас кад ме почну мучити проблеми, узмем хармонику, развучем севдалинку и све ми буде лакше - уз осмијех прича Миладин.

A кад Мића, како га зову пријатељи, развуче хармонику и отвори прозор, комшије се окупе јер свима је драго да се нешто лијепо догађа у ова суморна времена.

- Хармоника не само да је моја терапија за нерасположење, већ често служи и као надопуна кућног буyета. За веселу дружину моје пјесме добро дођу, и ето посла. Не знам шта бих да ми није хармонике. Тако зарадим коју маркицу, па помогнем супрузи Војки и кћерки Јелени - рекао је Миладин.

Он сматра да живи нормалним животом, стално је у покрету, док га "крста не подбоду" или притисак од врућина скочи, али и за то, каже, не мари, јер кад му је тешко, прихвати се хармонике - она му увијек врати снагу.

Посао

Миладин је у Дервенти завршио основну, па онда и средњу ПТТ школу, а потом се вратио у родне Шековиће.

- Пријавио сам се на Биро и посао нисам дуго чекао, јер сам се запослио у тек отвореној фабрици "ФОН", 1978. године - рекао је Дивовић. У тој фабрици Миладин је провео 23 године, на мјесту телефонисте - манипуланта, а онда, отишао и у пензију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.