Марија нигдје не иде без игала и плетива

ВИШЕГРAД - Да су људи, па и они најобичнији, праве ризнице незабиљежених животних прича говори и примјер сељанке Марије Тодоровић из села Велетова код Вишеграда.

Њени животни видици досезали су "чак до манастира у Добруну" или до сточне и робне пијаце у Вишеграду али оно што је у животу радила и чим се бавила садашње генерације могу сазнати само из прича својих бака.

- Вуна ме обијелила. Овце смо старим маказама шишали послије Ђурђевдана, а вуну су жене прале на потоку, сушиле на врљикама и пармацима. Зими, кад нас допадне, чешљали смо вуну гвозденим гребенима уз свјетлост петролејке или за вида ако се могло од другог посла - прича Марија.

Жене су онда у дугим зимским ноћима из тако изгребенане вуне извлачиле власи за основу и потку за ткање а повласак за плетење вунених чарапа или yемпера.

- Зими смо у куће звали прело на коме су жене и дјевојке преле тако сређену вуну дрвеним вретеном или препредале дрвеном другом. Тако опредена вуна се на дрвеним витловима мотала у повјесма и клупка да би се касније по жељи бојила код бојаyије у Вишеграду - присјећа се Марија.

Марију смо затекли на сеоском сокаку како, "да не дангуби чувајући овце" плете чарапе за свог унука. Још вриједне руке ове живахне старице су "напамет" вртјеле игле само њој стотину пута знаним и поновљеним покретима, постепено се указивао облик чарапе а у торби шареници окаченој о раме се клупко мрдало и вртило.

- Чарапе и данас, као некад, плетем са пет малих плетећих игала а yемпери се плету само великим иглама - показује Марија.

Гребени, вратила, станови или разбоји, преслице, дуге и вретена, како то обично бива, са старим и ислуженим стварима сакупљају прашину на полумрачним таванима. Aли још увијек селом Велетово усамљене старице тумарају сокацима и вртећи иглама троше посљедња клупка вуне са ошишаних оваца праменки.

Дјевојачка рухо

Марија каже да се у њено вријеме све дјевојачко рухо правило ручно, код куће, углавном од вуне.

- Од вуне смо правиле губере, ћебад, поњаве, прекриваче, ваљали сукно, плели и везли чарапе и рукавице. Од конопље смо правили без за кошуље. Сву ту дјевојачку спрему слагали смо у дрвени сандук и чекала се свадба - прича старица Марија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.