Лов као породични усуд

ЗВОРНИК - Живот људи поред великих ријека је по свему различит од живота горштака, брђана или равничара. Бити поред ријеке јесте велика срећа, али и изазов и непрестана борба за опстанак.

Живот поред плаховите Дрине, опет, по много чему се разликује од живота поред Саве, Дунава или неке друге веће ријеке. Поред Дрине човјек се мора добро помучити да преживио, па чак и у модерном времену.

Прво што је прецима Подрињаца било неопходно јесте да обезбиједе довољно хране и да се настане подаље од поплава. Тако су села у Подрињу на ободима околних брда докле вода не може да досегне, али и на мјестима гдје има довољно хране - дивљачи.

- Лов у зворничком Подрињу постао је усудан и пријеко потребан. Времена су се мијењала, борба за опстанак поред Дрине сада је много блажа, али лов је остао онакав какав је био и прије неколико вијекова - лови се само онолико колико је потребно - каже зворнички новинар Миленко Лазаревић.

Лов се од ријеке помјерио у брда и даље у планине - преко Спрече, Бирча и Мајевице, али су, ипак, најспретнији ловци остали уз ријеку: у Дрињачи, Чолопеку, Тршићу, Козлуку, Роћевићу, Шепку, Пилици...

У Ловачком друштву "Соко" из Козлука има близу 350 ловаца, а међу њима по двојица, тројица или више из једне куће. У породици Радосављевић у Пилици ловац је седамдесетосмогодишњи Милијан, некадашњи учитељ. Почео је ловити када је имао 19 година и он је први који се почео бавити ловом у породици.

- Сада са мном лови син Зоран и унука Ружица. Увијек само заједно и то је нешто што ми је најљепше у животу - дјеца су наставила ову спортску, ловачку традицију - каже Милијан.

Истиче да му лов пружа истинске тренутке задовољства.

- Колико се почетку мог лова радовао отац Милијан, осјетио сам када је моја Ружица одлучила да постане ловац. То је нешто неописиво - каже Зоран Радосављевић.

Ружица, опет, вели да је због дједовог лова завољела природу и дружење. Када је отац Зоран узео ловачку пушку, чврсто је одлучила да и она буде ловац. Тренутно је једина жена ловац у козлучком крају.

Слично је и у породици шездесетосмогодишњег Вехида Хамзића из Горњег Шепка. Лов у овој породици је одвајкада традиција, а он је наставио.

- Никада ми лов није било то да одстријелим што више дивљачи. Једино сам увијек желио да ми лов буде прилика за дружење и упознавање нових људи, али и заштита природе - каже Вехид и додаје да, када се једном крене у лов, онда више повратка нема. - Лов опчини човјека, надахне га и оплемени, а то треба његовати - каже Хамзић.

Да ће се ловачка традиција наставити у зворничком Подрињу, потврђују и подаци да је све више младих који стопама дједова и очева постају ловци. И то гласовити ловци поред ријеке Дрине.

Насљеђе

- Одувијек су се у Подрињу знале ловачке породице. Пушка се предавала у насљеђе, лов се благосиљао млађима и памтили су се ловци: прадједови, дједови, очеви, синови, унуци... Тако је у свим подрињским селима - објашњава Лазаревић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.