Крст на Соко-граду као опомена и предсказање

ВИШЕГРAД - Метални крст на Соко-граду види пола западне Србије и источне Босне. Кад уским путем од Љубовије путник намјерник крене према манастиру Светог Николаја Српског, над главом му је ово православно знамење које из трена у трен мијења боју и небеску позадину.

У царству таме, као опомена и предсказање, путоказ и светионик, крст на Соко-граду лебди више на небу него на земљи. И куд год да се пође овим кршевитим крајевима, сви путеви воде до крста, до којег они најупорнији стижу као на ходочашће.

Старица Петра Марковић из села Марковића код Љубовије каже да откако је крст на Соколу постављен, град никад није побио љетину у овим крајевима.

Историја даље говори да је 1459. година цијела Србија, па и Соко-град, пала под турску владавину, која се и у његовим зидинама и кулама задржала више од 400 година.

Свештеник Зоран Ристивојевић каже да је на ово мјесто у вријеме турског ропства Србин могао доћи само у оковима.

Послије четири стотине године мрака Срби преузимају градове од Турака. Била је то година 1862. На споменику Михаилу Обреновићу пише да је тада добио Смедерево, Кладово, Београд, Шабац, Ужице и Соко-град код Љубовије.

- Срби су имали обавезу да поруше утврђене градове Соко и Ужице. Они као да су то једва дочекали - прича Ристивојевић.

Од некада неосвојивог утврђења данас је мало шта остало. Неколико зидина и видиковац каквог надалеко нема. На мјесту гдје је некад поносно вјетровима пркосила главна кула позлаћен крст висок 13 метара и тежак готово три тоне.

Ово величанствено дјело поклонио је српском народу Нијемац Хорст Вробел, пријатељ владике Лаврентија.

Манастир Светог Николаја Српског постао је значајан духовни центар, а у кругу његових здања је и музеј посвећен светом Николају Велимировићу. Скромни кутак у коме је на симболичан начин приказан животни пут овог српског светитеља. Ту је и јединствена музејска поставка старе српске собе.

Као ријетко који православни манастир, ова светиња под своје окриље може да прими истовремено 200 гостију, а обичај је да послије свете литургије у Дому владике Николаја вјерници огрију промрзле руке и са свештеником попију чај или кафу. A да би вјерник стигао до крста, пјешице, мора се подсјетити   десет Божијих заповијести. Градитељи манастира осмислили су оригиналну идеју тако да се текст заповијести уз иконе налази у малим молитвеним капелама распоређеним од порте манастира до самог подножја Соко-града.

Посебно се својом љепотом истиче споменик Светом Николају Српском, дар добротвора Бранка Тупањца из Aмерике. Николај бронзани, оним својим оштрим замишљеним погледом бди над светињом у свом видокругу и поручује: "К'о што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела." 

Дјечачки сан

Послије Другог свјетског рата ученици једне основне школе попели су се на Соко-град. Погледом са овог видиковца посебно је био задивљен ђак Живко Трифуновић. У његову дјечију главицу, поред приче о историји овог града, урезао се видик са накривљеним сиромашним сеоским кућицама и дивљим и суровим крајем. Ученик тихо као за себе прозбори: "Овдје би било дивно мјесто за манастир."

Тај свој дјечачки сан је послије и остварио, постао је владика и узео монашко име Лаврентије, а на бријегу испод Соко-града подигао је манастир. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.