Козара буди успомене на прохујалу младост

ПРИЈЕДОР - Некада давно у срећна времена постојало је Планинарско друштво "Зорка" у Суботици при истоименој фабрици, која је имала свој аутобус. Млади "Зоркаши" су волели да долазе на Козару два пута годишње, сваког 1. маја и 29. новембра, а било је долазака и између тих периода.

Овако је почела своју причу и евоцирање успомена на Козару седамдесетосмогодишња Љубица Јанчић из Суботице, која је упркос поодмаклим годинама, дошла на планинарску манифестацију "Поздрав прољећу" на Козари да, како каже, још једном види Козару и Приједорчане с којима је пријатељевала још од 1967. године.

- Сећам се да су Приједорчани били гости у мојој кући, дошли су да преноће пошто није било новца  за хотел и за изнајмљивање соба. Они кажу па дођите код нас у Приједор, а ја сам им говорила шта ћу ја у Приједору кад ја тамо немам рода, то је војвођански стил, анегдота на рачун лала. Aли никада нисам пропуштала да 29. новембра са супругом посјетим Козару - прича Љубица.

Кад су дошли на Козару, тамо сви они што су их посјећивали и тада је почело то друговање са Приједорчанима.

- То је био 29. новембар 1967. на Мраковици и никада нећу заборавити тај датум. Сећам се детаља као да је било јуче - прича Љубица.

Био је скроман дом, скроман смештај, додаје, али је то све било лепо.

- Ми смо то све волели, нисмо ми тражили ни луксуз ни комфор него само оно велико срце, пријатељство - наставља Љубица која се сјећа и посљедњег доласка на Козару пред рат.

- Последњи пут сви планинари из "Зорке", и мој муж и ја, били смо овде за 1. мај 1989. После тога нисмо више долазили, али је остала у срцу и Козара и пријатељство са Приједорчанима - каже Љубица.

Она се присјећа да су одувијек били пријатељи са приједорским Планинарским друштвом "Клековача".

- Приједорчани су код нас долазили на годишњу скупштину, на велики планинарски бал на Зобнатици који се организовао у фебруару. Имали смо и Дан ослобођења Суботице, 10. октобар, па су нам и тада Приједорчани долазили у госте - присјећа се Љубица, покушавајући да дочара величину тог пријатељства.

 - Ово све што гледам данас на Козари све ме много подсећа на прошла времена, зажмурим и видим оно што сам некада видела и доживљавам све онако како је то некада било - каже ова живахна и витална старица.

Спремна на пјешачење

Љубичин супруг је умро прије десет година и остала је сама. Каже повукло је нешто да дође и да види још једном и Козару и своје пријатеље Приједорчане.

- Гледам ову омладину сада па се сећам наше младости како смо били исто тако весели и орни, пешке смо долазили са Котловаче на Мраковицу по снегу за 29. новембар и то нам ништа није сметало и за први мај проводили лепе дане и сате.

Чини ми се да бих још могла, само да сам донела опрему, још бих препешачила тај пут који сам некада прелазила - каже Љубица Јанчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.