Колијевка се зањихала послије четврт вијека

БИЈЕЉИНA - Најрадоснија вијест на планини Мајевици одјекнула је ових дана јер је послије четврт вијека рођена прва беба, а поносни родитељи дјечака Милоша су Данијела и Стојан Радовановића из села Завршје.

Принова је стигла подно мајевичког највишег врха Столица, гдје је некада био велики телевизијски предајник, срушен у NATO бомбардовању. Некада велика села са близу десетак хиљада становника, са путевима, водоводима, друштвеним објектима, амбулантом... припадала су општини Зворник.

Живио се живот на Мајевици. Горштачки, али домаћински. Рађала су се дјеца, ишло се у сватове и школе... Сада су атари ових села права пустош са зараслим путевима, порушеним објектима, са минским пољима и тек неколико усамљених, повратничких српских породица.

Село Завршје, и још доста њих у околини, послије потписивања Дејтонском мира, припали су ФБиХ општини Сапна. У рату су стоодстотно страдала. Људи се раселили - Мајевица оглувила.

Планина је била глува до прије неколико дана када јој је злокобну тишину покидао плач малог Милоша, који је прво новорођенче у овом крају послије 25 година.

Радост на планини да не може бити већа - враћа се живот у рушевине и шипражја, на згаришта и стратишта, у шуме и долове... Најрадоснија је породица Данијеле и Стојана Радовановића, младих људи Милошевих срећних родитеља.

- Нимало није лако живјети у планини, далеко од људи и добрих услова за живот. Нема продавнице, путева и телефона. Најближа амбуланта је удаљена 20 километара, а продавница више од десет. Ускоро ће зима, а на Мајевици су дубоки сњегови, путеви се не чисте... Тешко је али је наше - каже Данијела Радовановић.

Рођење Милоша озарило је ову невелику повратничку заједницу на планини. Посла у селима нема, па је и Стојан, малишанов отац, отишао чак у Црну Гору да заради за храну и одјећу.

У кући Радовановића није било ни шпорета. Посудили су неки стари од комшија. Једино чега на на планини има јесте здрава вода и изобиље дрва. И више ничега.

За Милошево рођење чуло се и на цијелој Мајевици, па је у посјету дошао и начелник општине Лопаре Радо Савић. Донио је поклоне нешто новца, храну и опрему за бебу.

- За почетак Радовановићима купићемо шпорет, а онда краву и коју овцу да имају млијека и меса. Донијећемо им и саднице воћа, јер је овај крај некада био познат по производњи шљиве - каже Савић.

Данијела каже да их храбри подршка добрих људи.

- Новац нам је најпречи, јер само за обичну Милошеву вакцину морамо обезбиједити 50 марака да се превеземо до прве амбуланте, а до Зворника чак и више - каже Данијела.

Ипак, на планини је кренуло набоље. Најважније јесте да је њена тишина плачем малог Милоша поцијепана. Живот се овдје, гдје је скоро спајају небо и земља, ипак враћа.

Завршје

Путнику намјернику чини се да у село Завршје никада крочила људска нога, упркос томе што је на овим брдима бујао живот. Завршје је од Лопара у Српској удаљено двадесетак километара, али не било каквих, већ оних из беспућа. Мора се поприлично намучити да се стигне у село, међу двадесетак српских повратничких породица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.